Krevet

Računam da sam za ovih mjesec i pol barem za 3 puta povećao minutažu razgovora sa većim brojem prijatelja, poznanika i kolega. Ne računajući na 10 puta veću količinu poruka, slika, pesama i viceva na svim mogućim aplikacijama. Potreba za komunikacijom valjda jača kada se fizički kontakt uskraćuje.

Tako krstareći zemljom otkrih da se moji prijatelji naseljeni u kućama, selima, majim gradovima i samostalnim imanjima, ovih dana latiše svih onih kućnih poslova koje su uspješno izbjegavali godinama unazad. Govorim npr. o farbanju ograda. Onih metalnih. Odavno zahrđalih. I samo kukaju kako je u ovim godinama teško se saginjati, izbrusiti rđu do sjajne podloge, prefarbati osnovnom bojom. A posebno se muče oni sa ogradama od pletene žice. Kostobolja ne ide uz dosadan posao vezan za sagijanje, čučanje i neprirodno okretanje.

Napokon je i meni proradila savjest. Ovoliki se ljudi muče oko svog životnog prostora a ja hladno ništa naročito ne preduzimam u svom prebivalištu. Red bi bio da se neko proljetno spremanje upriliči. Odgađao sam i odgađao. Pa sam izmišljao neke druge neodložne poslove. Uradio sam i one koje također ne volim da radim. I onda nemajući kud, ajd svaki dan da nešto sredim. Najprije kuhinja. Rerna, da ne pričam. Iskreno rečeno, nisam se pretrgao od posla. Zamastiće se ona opet.

Pa kupatilo. Pranje rublja. Zamjena zimske garderobe. Jedne cipele u mirovinu, druge napolje.

I napokon dođoh do kreveta. Mila majko, samo to ne. Zar pomjerati krevet da bi se jednogodišnja prašina i kojekakav skrnavor izbacio. Krevet moj da naružim, onaj koji me tako dobro služi svo ovo vrijeme. Zar njega pomerati.

Prvi puta mi je ideja na um pala za Uskrs. Valjda zato što se tada lako mogu izvući: Kako raditi na Uskrs? Nije red. Još sam par puta odlagao. Te ima nešto važno da pišem. Te ljudi čekaju moje pisanije –nije red da ih iznevjerim. A dobar dio tih pisanija činim baš na tom mom krevetu u poluležećem rimskom stavu. I stvarno nema smisla da se krevetu ne odužim. Uhvatila me griža savjesti.

Popodne se konačno poduhvatih poduhvata. Odmaknuti ga od zida, odvući od radijatora koliko se može. Podvući se nekako ispod i pokupiti sve što se nađe.

Našao sam: 4 kemijske (jednu sam dugo tražio i mislio da mi ju je neko maznuo), gomilu sasušenih kora od narandži (zimi volim da kore naslažem na radijator da malo zamirišu prostoriju), jedan par cipela koje je odavno trebalo baciti, desetak izgrickanih čačkalica, jedan roman Orhana Pamuka (koga ću konačno pročitati), Bibliju na arapskom (poklon od jednog drugara i čitanjem koje sam se zamorio nakon dva dana. Prevod je vrlo arhaičan i nesvrsishodan), dva para čarapa koje su momentalno završile u korpi za otpatke, jedan sasušeni limun (ceo, nemam pojma otkud se našao) i dve čokoladne napolitanke u čiji opis se ne usuđujem ući. Za koje mi je jasno  kako su se našle na krevetu, ali kako su sa njega skliznule a da to nisam zapazio.

Dalje je slijedio usisavač, mokra krpa, dezinfekciono sredstvo i trpanje krevetnine u veš mašinu.

Za inat susjedu iznad mene koji to radi svaka tri dana i uvijek oko ponoći, noćas oko 1 uključujem mašinu.