субота, 14. јун 2014.

Aritmetika saosjećanja - 24. april 2012. - 33 -

Zbignjev Herbert 
GOSPODIN KOGITO ČITA NOVINE

Na prvoj strani
izveštaj o ubistvu 120 vojnika

rat je trajao dugo
moguće je naviknuti se

tu odmah izveštaj
o senzacionalnom zločinu
s portretom ubice

oko Gospodina Kogita
ravnodušno prelazi
preko vojničke hekatombe
da bi se s nasladom udubilo
u opis svakodnevnog užasa

tridesetogodišnji poljoprivrednik
pod dejstvom nervnog pritiska
ubio svoju ženu
i dvoje sitne dece

dat je tačan
tok ubistva
položaj tela
i druge podrobnosti

120 palih
uzaludno je tražiti na mapi
prevelika razdaljina
pokriva ih kao džungla

ne govore mašti
ima ih previše
brojka nula na kraju
pretvara ih u apstrakciju

tema za razmišljanje:
aritmetika saosećanja

Prije neki dan smo raspravljali o odnosu koji imamo prema raznim politickim zbivanjima u raznim dijelovima svijeta. Kako da predjemo preko vijesti o 100 mrtvih u tragicnoj akciji nekog bombasa samoubica. Kako nam brojevi anonimnih izgubljenih zivota prolaze prenete sa kojekakvim namjerama medijskih mocnika.
Kao suprotnost tome pokusavam docarati sudbine pojedinacnih ljudi sa imenima, bilo da su tragicne ili inspirirajuce. 
Tako sam u nedjelju razmisljao kako prokomentirati Dan holokausta u “nasim krajevima”. Da li se uopce prisjecati bratoubilackih, ideoloskih, vjerskih proganjanja i klanja? Zasto time opterecivati prijatelje koji se ionako implicitno slazu sa mnom u gadjenju nad uzasom. 

Tako dodjoh do Herbertovih stihova o aritmetici saosjećanja.

Zoki:

Hallo Vuki,

Da li je to utjecaj ljeta i produzenog dana? Primjecujem da pocinjes sve ranije

Vuki:

Dobar ti dan Zoki,
 Po nekom bioloskom redu budim se oko 6 i nesto. A vreme slanje "izvesca" zavisi od toga koliko sam zadovoljan napisanim. Obicno s veceri trazim inspiraciju za naredni (naredne) dan(e). Neki puta to bude lako pa nemam potrebu da ujutro prepravljam, dopunjujem i sl. Ponekad nisam zadovoljan pa ujutro prepravljam ili se opredelim za nesto drugo. 
oko 7.15 idem na autobus da bi pre 8 bio na poslu. Ta je cinjenica uslovljena time sto trenutno ja imam kljuc od stana u kome nam je kancelarija pa treba da stignem pre svih. Radno vreme je u 8. Meni to odgovara jer izbegavam guzve u saobracaju. 
Ritam rada na poslu odredjujem sam sebi i nemam neku posebnu strku oko toga. Ostale koleginice i kolega bave se dnevnim poslovima i brzim reakcijama. Ja kao iskusni pripravnik-savetnik pomazem im mudroscu i odmerenoscu. Kao sto je red.

Zoki:

Radni ritam nam je vrlo slican - i ja se dizem oko 06:00 i odlazim od kuce oko 07:00 i vracam se ok 18:00. Jedino sto ja nemam kljuceve od firme i obzirom da vise nisam pripravnik ne moram kuhati kavu i nositi burek i jogurte.
Ali ne brini, doci ce i tvoje vrijeme kada ces dobiti mjesto kraj prozora i biti samo savjetnik (kao u Japanu).

Jucer sam procitao da u Hrvatskoj svega 18% ljudi die u penziju sa 65god i 40god staza. Treba se boriti za biti u toj casnoj manjini!

Vuki:

Bas tako. Idem po dorucak i svi se zbog mojih godina osecaju neugodno, a meni prija da izadjem i prosetam. Istinu govoreci, oni mnogo napornije od mene rade. 
Jedino u cemu sam napredovao je sedenje do prozora. Svi izbegavaju sedenje do prozora tako da sam sa zadovoljstvom seo. A posto smo u prizemlju i nemamo zavese, imam pogled na ulicu. Jeste da nije prometna ali ima nekog zivota. 
Mene ce verovatno docekati neka starosna varijanta penzije / ako je ne ukinu do tada. U skladu sa Ireninim najcrnjim predvidjanjima. 


Нема коментара:

Постави коментар