Nekadašnji paradajz i GMO 2-4- decembra 2009. - 3 -

Dragica Ireni:

Irena, molim te, da pod hitno za mene sacuvas ono seme paradajza koje jos uvek postoji u izvornom obliku u vrtu tvoje mame. Ujedno, nikom ne pricaj o tom semenu – opasno je ako se sazna za njega.

Pozdrav,

Dragica

P.S.

Pre otprilike mesec dana saznali smo od jednog kelnera da cuveni futoski kupus uglavnom vise i ne postoji. Naime, nije sav kupus iz Futoga onaj futoski kupus, taj nestaje, a zamenjuje ga neki hibridni koga ima svugde po ovom pokvarenom svetu. Isti je slucaj i sa krompirom iz Ivanjice.

Irena: 

Prica o hrani lici na price iz naucne fantastike, podvrsta horor. Nazalost o tome malo tko govori i narod zivi u blazenom neznanju. Bas sam maloprije, sasvim slucajno, naisla na clanak o "kukuruznoj zlatici" (Diabrotica virgifera) koja se pojavila u Evropi 1992. Porjeklom je iz Amerike, a prvi put je primjecena u Beogradu kod aerodroma (zanimljivo, zar ne?). Ineresantno je da se i u Italiji i Francuskoj isto tako pojavila oko aerodroma. Naravno, ameri imaju spremno rjesenje: treba sijati njihov GMO kukuruz! Mnogi sumnjaju da se taj insekt nije slucajno pojavio u Evropi...
Pozdrav,
Irena.

Vuki:

Imam potrebu da predocim svoj stav o hororu u vezi sa genetikom. Nisam na strani nikakvih zavjera. Prosto smatram da je imanentno prezivljavaju snalazenje svake vrste. Nista od namirnica u ljudskoj ishrani vise nije autohtono. Psenice su nastale odabirom i ukrstanjem. Ne znam ni za jedno voce koje nije takvo. O pitomim zivotinjskim vrstama da i ne govorim. To sto mi ne zelimo da znamo nista o tome, nas je problem. Onog tipa: jedem meso ali ne znam kako je to meso nastalo od neke svinje koja je vestacki zaceta, zivjela stalno u vjestacki stvorenoj sredini hranila se programiranom hranom, a zaklana industrijski "humano". Zivimo u opcoj hipokriziji i samo je pitanje koliko to hocemo prihvatiti. Nije u pitanju nikakva zavjera svjetskih mocnika, nego pitanje prezivljavanja neke vrste u odnosu na druge vrste, neke podvrste u odnosu na druge podvrste, itd.

Pri tome, da budem jasan, nisam za varijantu pasivnog prepustanja. Kao sto ne zelim da se zavaravam tako ne zelim da pustim sve niz vodu. Naravno, pitanje je mojih moci. Uopce, ne mislim da su ljudi (tj. covjek induvidualno) bica bez moci da nesto promijene. Znam za mnoge pokrete i pojedince koji se ne mire sa situacijom. Sve je u igri. I uspjeh i razocarenje. I odricanje stvarnosti i kompromis. I suprotstavljanje i podilazenje. Ne mogu da prihvatim drugu varijantu nego da svojom svjescu cinim sto smatram potrebnim.

 

Toliko o tome na kraju radne nedelje.

 

Mada uskoro necu razlikovati radne od neradnih dana.

Jedan od vlasnika moje firme je umro prije neki dan, drugi nema interesa (citaj: para) za opstanak firme.

Firma  15.12. prestaje da radi. 

Moram da se opet upustam u nove planove.

 

Izazovno i onespokojavajuce.

 

Vuki