UTORAK, 18. decembar 2012. - 57 - Na mostu Branka Ćopića

Jelena brate, on kao meni....devojko...pazi brate ... ja ga lajknem na fejsu za neku fotku...on meni brate šalje smajli na SMS..e p znaš šta... umišlja brate da je Bred Pit...Ja mu na fejs idiote smanji doživljaj... on meni ...ma daj ne bi ga pogledala moron...zelenilo mu curi iz nosa

Dve maturantkinje prepričavaju svoje sinoćnje komunikacije. Jedna marljivo gricka pitu od višanja, druga vanilice. Sedim preko puta njih i nekoliko stanica pokušavam doći do smisla i poretka stvari.  Potrajalo je prenemaganje u kome su one nesumnjivo znale i o kome i čemu se radi. Odustao sam i posvetio se sočnosti njihovih izraza. Na kraju jedna od njih, ona sa vanilicama koja je manje pričala, kaže, u neočekivanom obrtu: 
Dušo draga, gledaj na to sa pozicije budućeg studenta. Ti si budući akademski građanin. Ostvarenje sna svojih roditelja.
Tada smo se uspinjali na Brankov most. Još smo bili na novobeogradskoj strani. Na istoj toj strani, samo iz pravca Beograda, sa mosta je na kej skočio Branko Ćopić tamo neke 80 i neke.
Nekoliko je pisaca kojima sam se uvek rado vraćao. Ćopić je jedan od njih. Ne znam ništa o njegovom privatnom životu, tek poneku anegdotu o iskričavom i satiričnom duhu. Liči mi da se razočarao u revolucionarne prijatelje u postrevolucionarno doba. Kao da je nagovešteno:

„Lutat ćeš dugo svijetom bijelim, sa viteškim žarom,
No jednoga dana korakom neveselim, vratit ćeš se domu starom,
Sjetit ćeš se jednom svega i prosuzit ćeš znam,
Kao brod bez stijega, lutat ćeš vječno sam!“

Ali pogovor junacima mog dečaštva dira moja sećanja:

„Držite se dobro, moji dječaci! Jovanče, Striče, Đoko, Nik, Vanjka Široki, mi vas čekamo da se opet vratite. Nek bude onako kako ste se dogovorili na posljednjem sastanku u Gaju: oni koji ostanu živi, sastaće se jednog dana opet u Prokinu gaju, naložiće vatru u logoru Tepsija i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili. Pričaće dugo i s ljubavlju, ali samo lijepe stvari. Samo lijepe stvari, jer to jedino ostane iza čovjeka i to je bilo jedino bogatstvo naših dječaka.“

Tri za pedeset. Tri za pedeset. Viče na pijaci jedna žena držeći paket od tri sunđera za pranje suđa.
Kupio sam banane. Kilo za sto dinara. 

Branislava:

Branko, Branko, Branko... Da znaš samo koliko puta sam plakala gledajući završnu scenu filma Orlovi rano lete,  ona predivna dečja lica,  naročito ona devojčica sa prekrasnom crnom kikom... I ti me u ovo tmurno jutro podsetiš na to. Ipak smo mi generacija koja ima mnogo toga da se seća. Vrednoga. Hvala ti na sećanjima

Vuki:

E draga imenjakinjo. Naših zajedničkih Brankova ima na sreću dosta. Valjda je sa sakupljenim godinama u glavi, srcu i nogama stvar prirode da se više osvrćemo unazad. Drago mi je da delimo iste junake. Za mene je to dodatno bogatstvo. I zadovoljstvo na koje svi imamo pravo.
Želim ti u Novoj godini pune nekih lepih stvari, malih i velikih zadovoljstava, uživanja sa merom pa i bez mere kad ta bezmernost ne ugrožava druge.