SREDA, 21. novembar 2012. - 34 -

Kada smo majka i ja doselili u Beograd, aprila 1972, u stan u kome sam i danas, struja iz nekog razloga nije bila uključena. Dve nedelje smo se hranili u ekspres restoranu preko puta Fontane. Nije bilo nijedne prodavnice u kraju tako da su svi dolazili do Fontane gde je bila Centropromova samoposluga (sada naravno Maxi). Na uglu je bila i ostala čuvena kafana "Fontana". U ono doba u njoj je stolovao čuveni glumac Stole Aranđelović, a najpoznatiji mangup u kraju bio je bokser Žorž Stanković. Naziv "Fontana" potiče od jedne male fontane ispred bioskopa koji se takođe zvao "Fontana" (ovih je meseci obnovljen i ponovo radi). Ta fontana uglavnom ne radi mada se ponekad iznenadim kad vidim da ima vode u njoj i da se preliva preko nekoliko kaskada.

Kod Fontane je u autobus ušla jedna crno bela dama. Crnka duge kose, tamnog tena, veštačkih trepavica, istaknutih jagodica i uzdignute brade sa napućenim usnama. U belom elegantnom kaputu sa 4 velika crna dugmeta. Uske crne pantalone i crne antilop čizme sa visokom potpeticom. Najviše su me međutim impresionirale bele, mrežaste, vunene rukavice bez prstiju i velik zlatan prsten na domalom prstu.
Lep je i prijatno ujutro videti takvu jednu mladu damu koja polaže na svoju pojavu.

Ponekad mi se čini da kradem pogledom delove tuđih života da bih osetio da sam živ. 
Gledajući druge ljude, primećujući neke male detalje, kretnje, način oblačenja i energiju koju sa sobom nose, vidim odbljeske svojih želja, sećanja i nada.

Pročitah negde jutros da je danas 50 godina od objavljivanja Solženjicinove knjige Jedan dan u životu Ivana Denisoviča. Pre te omalene knjižice ja sam čitao čuvenu knjigu Karla Štajnera "7000 dana u Sibiru" i znao štogod o gulazima i neverovatno okrutnim uslovima života ogromnog broja ljudi žrtava Staljinovog režima. Potom sam čitao Solženjicinov "Odeljenje za rak" i "Arhipelag Gulag", pa tek kasnije "Jedan dan...".
Ne znam zašto mi je prva asocijacija na Denisoviča "Grobnica za Borisa Davidoviča" našeg Danila Kiša. Na koga me pre kojih desetak dana podsetila gospođa Mirjana Vukmirović, naš poznati prevodilac sa francuskog. Ona je bila sa Danilom među studentima prve generacije svetske književnosti, a živi u zgradi u kojoj je on živeo pre odlaska u Francusku.

Ne video reklami koja se vrti na jednom ekranu na samom početku autobusa, neko objašnjava kako se postupkom kriolipoze uklanjaju masne naslage iz tkiva.

Na ulazu u zgradu u Drinčićevoj novi oglas:

KOMPLETNO RENOVIRAMO VAŠ STAN ZA 1000 EVRA
DOLAZAK, SAVET I IDEJE SU BESPLATNI

Nudim vam besplatno dobro jutro.

Hi Vuki,

Mislim da imas sve te knjige koje si nabrojao u kutiji sa knjigama koja je u Mostanici. Ako pozelis citati - prekopaj tamo

Zoki

Vrlo dobro se sjećam Zoki da sam Karla Štajnera počeo čitati za vrijeme brojnih posjeta Gruškoj.
U Moštanici moramo otvoriti regionalnu biblioteku.
Pozdrav
Vuki

Pocetna kolicina knjiga je vec tamo. Treba samo raspakirati, i vjerojatno napraviti police

Zoki

Zvuci jednostavno, ali zamisli. Prostora u kuci u Mostanici ima dosta ali neko mora odluciti gde ce biti police.
1.Kuca je Mircijeva (barem po papirima pretpostavljam) ali interior decoration bice da je Dragicino. Njihovi ukusi se mogu razlikovati.
2. Izrada polica bi pretpostavljam bila casna uloga naseg perulistrisa ak generosusa Uriska. Kako bi trebale izgledati police ? Hm, pogledati pod tacku 1.
3. Imamo bibliotekara (Vesna) i pretpostavljam da bi raspored knjiga bio pod njenom jurisdikcijom.
4. Sem nas starijih, citalaca je sve manje. Ali opet, vrlo je intrigantna ideja polu javne biblioteke u Mostanici gde bi zaljubljenici pisane reci dolazili da pozajmljuju knjige. To bi imalo strahovitog odjeka u mostanickoj javnosti ("vidi onih budala") i na osnovu toga mi mogli konkurisati za podsticajna sredstva od Ministarstva kulture, zbog kojih bi se jelde valjalo potruditi.

Tja, bolje da ne razradjujem ideju dalje....

Vuki

Mislim da si u pravu. Kada se objektivno ocijene sve pro / kontra, bolje so orijentirati na peku ili rostilj. Tu se misljenja vise podudaraju

Zoki

Voajeru,

Juče sam išla 65 (imala sam sastanak u Gradskom zavodu), i posmatrala sam putnike. Da, u pravu si: ženski svet je interesantniji za opisivanje, nego muški svet. Jedan dečko oko 30 g. Imao je slušalice u ušima, kapu na glavi, mob u rukama, neobrijan, bucmast, sivi kaput; na sedištu je sedeo čovek sede proređene, uredno ošišane kose, naočari na pola nosa (zbog staračke dalekovidosti), sivi kaput, praznog pogleda uprtog napred, velika aktn tašna u krilu. Ali, zato ženski svet je bio u različitim bojama, različitih frizura: puštena kosa, skupljena u rep, punđu, „palmu“, kratka i dugačka......, sa i bez moba, sa knjigom i bez knjige; sredovečne žene su bile u kineskim crnim jaknama, a devojke/studentkinje u štofanim kratkim kaputićima ili samo kratkim kaputima raznih boja; našminkane i nenašminkane; ....

poz Zdenka

Ha, ha... vidim da sam te inficirao! Zar se ti inače ne voziš autobusom?
Što se m/ž zpažanja tiče, muškarci me nikada nisu interesovali niti u meni budili bilo kakvu želju. Ajde de, ubacim ja poneki opis nekoga ko mi je baš zapeo za oko. To isto oko međutim radije se kreće po oblinama ženskim i svoj toj eleganciji i lepoti koje žene nose sa sobom.
Naravno, to podrazumeva da sam još živahan i da me neke stvari intgeresuju bez obzira na godine koje pristižu.

a ovi neobrijani, proćelavi, dežmekasti, bezdupetasti i u sivo-crno obučeni muškarci.... zaboga - kome su oni interesantni.

Pozdrav,

Branko

Ja se ne vozim autobusom; uvek sam se vozila kolima (još iz studentskih dana, pa i bez dozvole).

Iz tvog pisanja sam zaključila da jesi “živahan I pored godina”: do stote i nazad!

A, ženama su ostali ovi “nezanimljivi” muškarci: šta ćemo, kad ste takvi!

Ha! Zdenka