Kada se krene posle 8 autobusom menja se dobar deo putnika. Umesto srednjoškolaca i osnovaca nahrupljuju studenti. Umesto onih koji počinju da rade u 8, dolaze drugi ljudi čije radno vreme je evropsko. Možda se varam ali izgleda mi da je među "Evropljanima" više službeničkog i poslovnog sveta.
Pregledavam studentice i primećujem trendove u oblačenju. Velike kape sa šiltovima, široki i dugački šalovi, duboke cipele i visoke čizme. Dosta ih je iz Studenjaka koji je blizu i osećam na njihovim licima ozbiljnost dece koja imaju svest da su se roditelji žrtvovali da bi im omogućili studiranje. Nekako mi je drago kad to vidim jer osećam da ima nade za ovo posustalo društvo.
Mučen išialgijom držim se za šipku i rado bih da autobus preleti razdaljinu do Radio Beograda u jednom mahu.
Kod SIV-a uđe devojka duge, kovrdžave kose boje bagremova meda. Niska, sa veoma živim i pokretljivim očima. Poveću torbu okačila o rame. Smešak joj luta nekim ugodnim sećanjem. Kaput zagasito ljubičaste boje zakopčan do grla. U rupicu, uz treće veliko crno dugme odozgo, zataknuta jedna ruža crvena u punom cvatu, koju ponekad miluje rukom.
U momentu se setim jednog letnjeg dana 1977. Napušten grad Kunejtra na Golanskoj visoravni, na sirijskoj strani granice sa Izraelom. Razrušen u ratu 1973. godine. Studenti arapskog iz Jugoslavije u poseti Golanskoj visoravni. Prolazimo mnogobrojne kontrole plavih šlemova UN. U nekoj bivšoj školi, oficir UN, neki Skandinavac priča o održavanju mira na visoravni. Ja šetam bišim školskim dvorištem i asfaltiranim igralištem čije neasfaltirane strane sve više zauzima neobuzdano, suvonjavo rastinje. Ugledam jedan grm ruža sa neverovatno živim, dozivajuće crvenim, divljim ružama. Odem do grma oko kojeg se širio opojan miris potpuno onostran prema stvarnosti skorašnjeg rata i njegovih vidljivih posledica. Otkinuo sam jednu ružu i dugo je zamišljen vrteo u ruci dok smo išli autobusom nazad u Damask.
Damask koji sada sve više liči na razorenu Kunejtru.
Danilo Kiš ima jednu pesmu o đubrištu koje se često setim (premda stihove nikada nisam umeo da pamtim) gde se pojavljuju ruže.
Маrkе crvene žute plave zelene
marke na kojima se prse državnici pesnici i osvajači vasione
marke zarobljene dodirom jezika kao što se zarobljavaju ljubavnici
marke za kojima luduju filatelisti spremni da ih balsamuju
marke žigosane kao stoka
marke opervažene čipkom
marke na kojima cveta cveće i reže lavovi
marke sa pečatima gradova
marke sa datumima kao na bocama s pasterizovanim mlekom
kako bi đubrište bilo uvek sveže
Pisma pisana na kolenima u vozu
pisma pisana na velikim pisaćim mašinama vitkim prstima
daktilografkinje prstima sa kojih je upravo polizala puter
pisma pisana dečjom rukom
pisma pisana drhtavom rukom staraca
razglednice pisane hemijskom olovkom na terasama kafana
pisma sa mandatima čuvenih hotela
ljubavna pisma od kojih kiša napravi tragediju
Đačke sveske koje treba čuvati za starost
Posmrtni plakati o kojima se nema šta reći
Salata zelen kupus zelje zimzelen
Кораr рараr karanfil karfiol
Ogrizine jabuka
Grozdovi jorgovana što se raspada veličanstveno kao izvađena pluća pušača
Krpe lastike kragne
Mušeme muslinske marame svila
Ruže
ruže koje divno pristaju đubrištu kao što pristaju i pesmi
ruže koje počinju da zaudaraju kao ljudi
ruže na koje sleću muve
ruže koje su zavijale u tanke šuštave papire vlažne ruke prodavačica
ruže koje su držane u kristalnim vazama kao zlatne ribe
ruže kojima su menjali vodu kao obloge na čelu bolesnika
ruže vezane žicom kao zločinci
ruže sa zglobovima sličnim zglobovima papkara
ruže sa lišćem tako nalik na veštačko
ruže zbog kojih sam se probudio u 3,30 noću kako ih ne bih do sutra zaboravio
Putovao sam u mislima onim autobusom od Kunejtre do najstarijeg grada na svetu koji nikada nije prestao da živi i postoji na istom mestu već više od 5.000 godina. Damask koga sad opkoljava ratno đubrište.
Ruža kovrčave kose poskakujućim korakom i jasnim ciljem zamirisa Zeleni venac.
Tanja:
laku noć od sinoć...
vesna i ja otišle juče u 16 na ručak, jedva pošle kući oko 23...
toliko toga isto mislimo postupamo osećamo, valjda je zato sve i
počelo s nama...
ali malo smo izgubljene u vremenu, večiti romantici i naivme
studentkinje u duši, omamljene čitanjem, pozorištem, muzikom, onim
uzvišenim lepim koje još postoji samo kod platona aristotela,u ilijadi
gilgamešu...nisam dobro poređala ali mi ne smeta,,,
volim subotu, dugo je nisam imala, obećava mi lenčarenje nekakvu
slobodu koju sama sebi osmišljavam gotovo kič aktivnostima...tešim se
da je i dan u pidžami ili doručak u krevetu za ozbiljne ljude...
retko dobro jutro od mene
Vesna:
PRELEPO, ZAGREJA ME U OVO HLADNO, SNEZNO JUTRO I OSETIH MIRIS RASCVETALE RUZE!
Нема коментара:
Постави коментар