Verica Barać i Maja Miljković - - 21. mart 2012. - 3 -

Danas mi je bila namjera posvjetiti pažnju prvom danu proljeća. A onda je jučer umrla Verica Barać. Nama iz «beogradske sekcije» ona je poznata kao beskompromisni borac protiv korupcije, tj. protiv vjetrenjača. Odmah su je počeli hvaliti svi oni koji su jedva čekali da ode. Ali neću da se bavim njihovom sramotom i njenom nepoklebljivošću. Našao sam jedan njen intervju  koji mi se mnogo dojmio neobičnom iskrenošću.

Verica Barać predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, pre godinu dana se, po treći put u životu, suočila sa najtežom dijagnozom Posle primljene hemoterapije Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, žuri na posao. Žena koja, čini se, jedina pokušava da prodrma Srbiju ne odustaje od svoje misije ni danas kada vodi paralelno tešku borbu na dva fronta: - Trebalo bi da prestanem da se bavim bilo čim, osim svojim zdravljem – kaže Verica Barać na početku razgovora za Magično bilje i dodaje: – Verujem u ono što radim i to je jedini razlog što nastavljam da radim. I za borbu sa teškom bolešću i za borbu protiv korupcije gospođa Barać kaže da joj treba mnogo snage i optimizma, mada u toj drugoj borbi, borbi protiv korupcije, nije sama. - To je zajednička borba i ideja svih u Savetu. Delim sa drugima svoju želju da nešto promenim i kad ne uspem nešto da uradim, uradi neko drugi – ističe gospođa Barać i nastavlja: – Ali, u bolesti ste uvek sami. Bližnji brinu za vas i vole vas, ali bolest je, ipak, vaša lična borba. Nismo svesni, dok nismo bolesni, da je bolest jedna prilično velika samoća, i to nije dobro. Već treći put gospođa Barać susreće se sa teškom bolešću. Prvi put 1996, drugi put krajem 2000. Pre godinu dana morala je ponovo da se suoči sa teškom dijagnozom. - Kad se suočite sa bolešću, brzo sazrevate – zaključuje gospođa Verica Barać i kaže: – Mi, inače, dugo ostajemo nezreli u mnogim stvarima i skloni smo da pravimo famu. Kad ste bolesni shvatite da zbog mnogih stvari niste morali toliko da patite, shvatite da ako vam nešto u životu nije uspelo, ne znači da nešto drugo neće uspeti. Postoji mnogo stvari, kaže gospođa Verica Barać, koje su mogle da budu okidač da joj se tumor ponovo vrati, ali ona ne misli da je stresni posao u Savetu za borbu protiv korupcije glavni uzrok. - Uostalom, kad sam se prvi put razbolela nisam se bavila tim poslom – tvrdi gospođa Barać i nastavlja:

– Za mene je Svetozareva bolest, bolest mog bivšeg supruga, mnogo veći stres od moje bolesti. Iako već dugo nismo bili zajedno kad se on razboleo, preuzela sam brigu o njemu i našla se pred najvećom dilemom u životu. Nisam do kraja uspela da domislim da li bih se pre razbolela da sam ga ostavila samog, pa bih zbog toga strašno patila, ili što sam sve to morala da gledam. Shvatila sam da ću bar u duši biti mirnija, jer znam da radim sve što mogu. Iako nije bila zadovoljna u braku, gospođa Barać ističe da je Svetozar najbolji čovek koga je ikada upoznala. Nisu se slagali, tvrdi, oko mnogo čega, ona je bila brza i mlada, on drugačiji, ali se ne seća situacije, a zna ga od svoje devetnaeste godine, da on nije nekome pomogao, i niko nije morao da ga pozove. Ipak, gospođa Barać tvrdi da je imala sreće jer joj je nekoliko stvari bilo, i ostalo, ozbiljno uporište i ozbiljna uteha: - Jedna je književnost, a druge dve su biljke i životinje. One su meni toliko važne, i toliko su u meni prisutne, da nikada nisam osetila teskobu. Uvek sam imala ono što me ispunjava i što mi sve nadoknadi: dođem kući, tu su biljke koje sam sadila, moji dundići, mačke, puna mi je duša.

Taman htjedoh napisati da danas nema poezije koja bi se uklapala. Pa pogledam jednu   pjesmu pjesnikinje koju ne poznajem, a za koju sam čekao priliku i povod da vam je pošaljem. Došlo je njeno vrijeme. Čudna su stvar slučajnosti.

DOTAKLA BIH TE

Dotakla bih te
kao nekad.
Da znam samo
kojim putem
snovima lutas
trazeci ljubav,
nasla bih te,
dotakla bih te,
kao tada...
Da samo mogu
da doletim,
uzalud pruzam
uvela krila
ovo nebo
ne razume srecu.

Dotakla bih te
kao zelja;
znam da me zelis
i da me pratis
nekim mislima
kad nikog nema
da te utesim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju ceznje
ja sam sama.
A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da zacaram ti usne
i umirim te rukama
trazeci samo
da me cvrsto stegnes,
da mi samo kazes
da sve proslo je.

Dotakla bih te
kao miris
kad ides poljem,
kad u njemu nadjes
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
jos uvek osecas
miris poljskog cveca,
jos uvek si tamo
jos uvek me pratis...
Dotakla sam te
svojim recima
al nije to sve,
ne, nije jos kraj,
jos uvek cekam te...


Maja Miljkovic