Po jutarnjoj navici uključujem jutarnji program na TV u kome već znam
raspored vesti, prognoze vremena, stanja na putevima, izveštaj iz hitne
pomoći...Ali umesto na RTS ubacio sam se u B92 upravo u prilog u kome se
prikazuje prisilno šopanje gusaka radi dobijanja čuvenog francuskog
specijaliteta - guščije pašteta. Po tome je čuven region Dordonja. Guske žive u
slobodi dok ne dosegnu 6 kg težine. Zadnje 3 nedelje života su u zatvorskim
uslovima u kojima dobiju 3 kg. Šopaju ih kukuruzom natopljenim u vodi. I ulju
da bi lakše klizio niz vrat. Na početku radnica masira vrat da se guske lakše
naviknu. Onda im gurnu cev u vrat i trpaju kukuruzna zrna direktno do želuca.
Jetra naraste na 600 do 900 grama. Čitao sam o guščijoj pašteti ranije (nism
imao prilike da jedem), čak sam pre par godina mislio da nateram svoje u
Pocerini da gaje guske. Ali kad sam pročitao kako muče guske i nateraju guske
da skoro puknu od narasle jetre - smučilo mi se. U prilogu su rekli da je u
drugim EU zemljama zabranjeno takvo hranjenje gusaka, ali Francuzi ne
odstupaju. Jedan od farmera se hvali kako se on sa guskama ponaša humano.
Njegova humanost je u tome što guskama na slobodi daje sve više i više kukuruza
u vodi i ulju pa se one same naviknu da to jedu i uvećaju svoju jetru na radost
vlasnika.
Posle takvog priloga mi ni statistika dr Nade Macure od 111 intervencija hitne pomoći tokom noći ne deluje strašno.
Navukao sam cipele i potrpao papire u torbu površno slušajući vesti u kojima su ponovili deo sa sinoćnje rasprave o haškoj (ne) pravdi. Savo Štrbac iz nekog udruženja prognanih Srba iz Hrvatske (Veritas?) govori kako bi se oslobađajuća presuda haškog suda za hrvatske generale Gotovinu i Markača mogla oboriti ako bi se dali novi dokazi koji bacaju drugačije svetlo. Pa krene priča o famoznim topničkim dnevnicima koji bi verovatno trebali dokazati da je bombardovanje gradova odakle su proganjani Srbi bilo namerno usmereno na civilno stanovništvo. Sve to se već danima prežvakava na domaćim televizijama. Novo mi je bilo to što Savo Štrbac jasno kaže da postoji crno tržište dokaza o vođenju rata i da bi neko trebao dati pare da se ti dokazi kupe.
Studentica na zadnjem sedištu autobusa. Veliki ljubičasti šal, ljubičaste rukavice bez prstiju (nepravilna ostrvca neoguljenog crvenog laka na malim, uredno podrezanim noktima) , duboke cipele u nekoj svetlijoj nijansi ljubičastog. Antracit kaputić sa kapuljačom. Mašna veselih boja na podignutoj riđoj kosi. Preslišava se uz pomoć neke sveske. Usne joj se lagano kreću prelećući tekst. U sledećem trenutku usne stanu, a oči se zaklope. Budila se tako na svakoj stanici. Do Zelenog Venca nije se pomerila sa iste stranice. A onda je zaključila da je trud besmislen i zaklopila svesku. Na koricama je pisalo ime i prezime ( koje neću navesti), Mašinski fakultet. Da li je učila celu noć, ima li ispit...
U novoj apoteci na ćošku koja još nije počela sa radom, promenjeno cveće u izlogu. Fikus treba da se prilagodi novom prostoru i pogledu. Ne znam zašto se ponovo setih šopanih gusaka.
dobro jutro.
Posle takvog priloga mi ni statistika dr Nade Macure od 111 intervencija hitne pomoći tokom noći ne deluje strašno.
Navukao sam cipele i potrpao papire u torbu površno slušajući vesti u kojima su ponovili deo sa sinoćnje rasprave o haškoj (ne) pravdi. Savo Štrbac iz nekog udruženja prognanih Srba iz Hrvatske (Veritas?) govori kako bi se oslobađajuća presuda haškog suda za hrvatske generale Gotovinu i Markača mogla oboriti ako bi se dali novi dokazi koji bacaju drugačije svetlo. Pa krene priča o famoznim topničkim dnevnicima koji bi verovatno trebali dokazati da je bombardovanje gradova odakle su proganjani Srbi bilo namerno usmereno na civilno stanovništvo. Sve to se već danima prežvakava na domaćim televizijama. Novo mi je bilo to što Savo Štrbac jasno kaže da postoji crno tržište dokaza o vođenju rata i da bi neko trebao dati pare da se ti dokazi kupe.
Studentica na zadnjem sedištu autobusa. Veliki ljubičasti šal, ljubičaste rukavice bez prstiju (nepravilna ostrvca neoguljenog crvenog laka na malim, uredno podrezanim noktima) , duboke cipele u nekoj svetlijoj nijansi ljubičastog. Antracit kaputić sa kapuljačom. Mašna veselih boja na podignutoj riđoj kosi. Preslišava se uz pomoć neke sveske. Usne joj se lagano kreću prelećući tekst. U sledećem trenutku usne stanu, a oči se zaklope. Budila se tako na svakoj stanici. Do Zelenog Venca nije se pomerila sa iste stranice. A onda je zaključila da je trud besmislen i zaklopila svesku. Na koricama je pisalo ime i prezime ( koje neću navesti), Mašinski fakultet. Da li je učila celu noć, ima li ispit...
U novoj apoteci na ćošku koja još nije počela sa radom, promenjeno cveće u izlogu. Fikus treba da se prilagodi novom prostoru i pogledu. Ne znam zašto se ponovo setih šopanih gusaka.
dobro jutro.
Vidi se
ostro oko i veliko iskustvo, pa su i prilozi zato dobri.
Meni se
posebno svideo deo o studentici Masinskog fakulteta. Setih se aforizma koji je
izasao u tadasnjim novinama "Masinac" : Dokazano je da u masinku
staje vise od jednog metka. Ne znam zasto, ali eto posle toliko godina svacega
se covek seti.
Pozdrav
bivsi
student Masinca
Нема коментара:
Постави коментар