Jutros malo ranije na autobus da ne bih putovao kao jučer skoro sat vremena.
- 10 je bilo. Jedan stariji muškarac sa prosedom, neurednom bradom drži monolog u polupraznom autobusu. Iz njega bazdi jeftina rakijetina. Jezik se drži definisanih i pravilno izgovorenih rečenica. Jedino što nema nikakvu kočnicu između misli i izrečenog.
Žene su gore od đavola. al đavola ne možeš da jebeš. Al to košta burazeru. Pustiš je da kenja i jedeš govna.
Niko nije imao ambiciju da ga sluša i pogleda a on je baš tražio saučesničke oči. Odakle je on jutros krenuo i kuda je krenuo. Kad je uspeo da popije onu jednu više što oslobađa jezik.
Negde kod SIV-a (na tabli na stajalištu piše da se taj lokalitet sada zove Palata "Srbija") uđe neki devojčurak sa pletenom kapom i dugačkim visećim krajevima koji možda služe da se kapa veže. Jedna od osoba koja te gleda u oči. Malo to ljudi čine, čak mi izgleda da izbegavaju da se sretnu sa pogledom, bilo čijim.
Sećam se iz vrlo rane mladosti nekog čoveka koji je dolazio kod majke i mene u Karlovcu. On je nešto majci objašnjavao, ja sam sedeo za stolom i pogledavao ga pokatkad. Svaki puta kada sam ga pogledao, njegove bi se oči okrenule ka meni maltene u istom času. Shvativši to počeo sam da se igram pokušavajući da ga uhvatim svojim pogledima nespremna. I nisam uspeo.
Tako je ova devojka svaki puta uhvatila moj pogled. Nije mi baš bilo jasno da li me uopšte vidi ili je to samo naviknutost da se hvataju tuđi pogledi. Jer ona je bila udubljena u muziku koju je slušala i lagani pokreti glave su pratile ritam. Oči su joj bile neodredljive mešavine boja, obrve ponešto namrštene. Njen um je bio negde drugde, a oči se ponašale potpuno neovisno.
Na trotoarskom buvljaku, pre moje ulice, prvi prodavci su prostirali najlone na neočišćen sneg. Nekoliko romana iz kompleta Mir-Jam pored kompleta Mihajla Lalića i Lajoša Zilahija. Jedan prodavac podigao poklopac gepeka. Unutra mesne i sirne đakonije iz Mađarske.
Kod Night cluba nema "mojih" beskućnika. Nije ih ni jučer bilo. Nadam se da se greju u nekom dnevnom svratištu.
Moja omiljena prodavačica u "Višnjici" kaže da su dobili sveže makovnjače.
Pristavljam čaj. Odlučujem se za šipak.
U 5 do 8, kao uvek, visoka crnka. U šubari sivoj. Taman sam stavljao čajnik (jedina materijalna uspomena na neuspeli brak) na mesto do prozora kad je njen pogled skrenuo ka meni. Uspeh nekako da ga uhvatim na časak. Takav časak traje u srcu i pamćenju mnogo duže od bilo kakve uobičajene delatnosti koja proguta dobar deo dana.
Irena:
Ovi promatraju pazljivije od naseg voajera!
Zoki:
- 10 je bilo. Jedan stariji muškarac sa prosedom, neurednom bradom drži monolog u polupraznom autobusu. Iz njega bazdi jeftina rakijetina. Jezik se drži definisanih i pravilno izgovorenih rečenica. Jedino što nema nikakvu kočnicu između misli i izrečenog.
Žene su gore od đavola. al đavola ne možeš da jebeš. Al to košta burazeru. Pustiš je da kenja i jedeš govna.
Niko nije imao ambiciju da ga sluša i pogleda a on je baš tražio saučesničke oči. Odakle je on jutros krenuo i kuda je krenuo. Kad je uspeo da popije onu jednu više što oslobađa jezik.
Negde kod SIV-a (na tabli na stajalištu piše da se taj lokalitet sada zove Palata "Srbija") uđe neki devojčurak sa pletenom kapom i dugačkim visećim krajevima koji možda služe da se kapa veže. Jedna od osoba koja te gleda u oči. Malo to ljudi čine, čak mi izgleda da izbegavaju da se sretnu sa pogledom, bilo čijim.
Sećam se iz vrlo rane mladosti nekog čoveka koji je dolazio kod majke i mene u Karlovcu. On je nešto majci objašnjavao, ja sam sedeo za stolom i pogledavao ga pokatkad. Svaki puta kada sam ga pogledao, njegove bi se oči okrenule ka meni maltene u istom času. Shvativši to počeo sam da se igram pokušavajući da ga uhvatim svojim pogledima nespremna. I nisam uspeo.
Tako je ova devojka svaki puta uhvatila moj pogled. Nije mi baš bilo jasno da li me uopšte vidi ili je to samo naviknutost da se hvataju tuđi pogledi. Jer ona je bila udubljena u muziku koju je slušala i lagani pokreti glave su pratile ritam. Oči su joj bile neodredljive mešavine boja, obrve ponešto namrštene. Njen um je bio negde drugde, a oči se ponašale potpuno neovisno.
Na trotoarskom buvljaku, pre moje ulice, prvi prodavci su prostirali najlone na neočišćen sneg. Nekoliko romana iz kompleta Mir-Jam pored kompleta Mihajla Lalića i Lajoša Zilahija. Jedan prodavac podigao poklopac gepeka. Unutra mesne i sirne đakonije iz Mađarske.
Kod Night cluba nema "mojih" beskućnika. Nije ih ni jučer bilo. Nadam se da se greju u nekom dnevnom svratištu.
Moja omiljena prodavačica u "Višnjici" kaže da su dobili sveže makovnjače.
Pristavljam čaj. Odlučujem se za šipak.
U 5 do 8, kao uvek, visoka crnka. U šubari sivoj. Taman sam stavljao čajnik (jedina materijalna uspomena na neuspeli brak) na mesto do prozora kad je njen pogled skrenuo ka meni. Uspeh nekako da ga uhvatim na časak. Takav časak traje u srcu i pamćenju mnogo duže od bilo kakve uobičajene delatnosti koja proguta dobar deo dana.
Irena:
Ovi promatraju pazljivije od naseg voajera!
Public Buses Across Country Quietly Adding Microphones to Record Passenger Conversations
http://www.wired.com/Zoki:
Pocinju se vec duplicirati.
iPhone ves biljezi gdje si se sve kretao, a mozda ima i tonski zapis. Trebalo bi samo uvesti obavezu da se te informacije objavljuju na Facebook-u (gdje, kada, s kim, sta ist) te da se manuelno doda ono o cemu si razmisljao, sto Vuki kao savjestan gradjanin i radi.
Tada ne bi morali odgovorni smisljati ovakva lukavstva.
I sve je legalno. Patriotic Act kaze da sve sto je u cilju borbe protiv terorizma je legalno, a gdje ces bolje mjesto za planiranje terorizma nego u autobusu.
Vuki:
Ja sam za njih laik. Mada bi moj pristup mogao da ih nagna na razmišljanje - a to brate nikako nije dobro.
Нема коментара:
Постави коментар