TV reporter intervjuiše neku stariju ženu na pijaci:
- Kako ćete dočekati smak sveta?
- Pa onako, skromno, u krugu porodice.
"Zamereno" mi je da sam donekle posprdno pisao o partizanima koji su benigno uvećavali svoju ulogu u ratu i pokazivali sebe svesnijim događaja u kojima su učestvovali nego što je to stvarno bilo. Moguće. Obzirom na partizansko poreklo oba moja pretka ja mogu samo sa dobroćudnom dobonamernošću da se odnosim prema običnoj ljudskoj slabosti da se sebe malo više istakne u nekom događaju. Čuo sam neke koji su o svojoj ulozi u petooktobarskom prevratu govorili kao nezamenljivom doprinosu promeni vlasti, a verovatno su samo bili na ulici kao i ja i u masi se gibali kako su nas događaji nosili.
Sve me to podseti na jednu belešku o 68. i kako su studenti nakanili da dovedu Ivu Andrića u čuvenu Salu Heroja Filološkog fakulteta. Prepričavam ovo iz knjige "Slučajna istorija" Mila Gligorijevića. Tri studenta, Predrag Bogdanović Ci,Vuk Stambolović i Nikola Đorđević nekako saznaju da je Ivo Andrić na VMA zbog nekog problema sa očima. Nekako na prevaru, u vreme posete, uđu kod njega u bolesničku sobu. Bio je to onaj stari VMA kod Kliničkog centra i naravno Nobelovac je imao svoju zasebnu sobu. Sobu sa vojničkim krevetom, stolom i stolicama. Zatekli su ga sa tranzistorom.
Studenti se predstave i kažu da dolaze sa pobunjenog univerziteta. On ih primi sa osmehom, ponudi da sednu. Oni iz vade kojekakve papire sa proglasima, objašnjavaju šta se dešava, kažu da imaju ispred sobe čoveka sa kamerom (Lazar Stojanović) i da bi da snime njegovu izjavu.
"Znate od nas nobelovaca se traži da podržavmo stvari u koje se ne razumemo. Recimo da podržavamo borbu protiv raka, materijalno..." Oni uglas odgovore da ne traže nikakav novac. On kaže da je od njih prvi puta čuo šta se dešava u Beogradu, da ne čita novine zbog problema sa vidom, da ga je kao svakog umnog čoveka potresla smrt Roberta Kenedija ali da mu je teško da se okrene tako brzo njihovim problemima. "nedavno mi je umrla i drugarica" - kaže.
Oni i dalje navaljuju a on ne zna kako da se odbrani. "Ja sam član dva saveza: Saveza Komunista i Saveza književnika. Pa kako moji drugovi, tako ću i ja..." Studenti ga uveravaju da su drugovi književnici svakodnevno sa studentima od Desanke Maksimović ("Obećajte mi samo da ćete i kroz dvadeset godina, kad nas više ne bude među vama, biti isto ovako revolucionarni") i Jare Ribnikar do onih mlađih.
"Ja bih da se konsultujem ...". poziva ih da dođu za desetak dana, kada prođe operacija oka ako je bude...
"A šta da kažemo studentima?"
" Nemojte reći ni da ste me videli".
Možda nekome ovo zvuči razočaravajuće. Jedna takva nesumnjiva veličina boji se da podrži studente. Iskusan diplomata, povučen gospodin u godinama, okrenut svojoj veličini i skromnosti.
Kaže Tomas Man da čitalac ne sme poznavati pisca.
Tanja:
dobro jutro laku noć dobar dan...
ko muva bez glave sam, kako neki drugi ljudi sve završavaju laganim
hodom a ja stalno u okršaju s vremenom...
kad će ta nova da se komiram... naslagala knjige pored kreveta, ne
smem da se upustim u čitanje jer mi posao uze dušu...
15. putujem u Atinu...to mi je kao da sam kod kuće, a i toplije je...
gde si u noći
- Kako ćete dočekati smak sveta?
- Pa onako, skromno, u krugu porodice.
"Zamereno" mi je da sam donekle posprdno pisao o partizanima koji su benigno uvećavali svoju ulogu u ratu i pokazivali sebe svesnijim događaja u kojima su učestvovali nego što je to stvarno bilo. Moguće. Obzirom na partizansko poreklo oba moja pretka ja mogu samo sa dobroćudnom dobonamernošću da se odnosim prema običnoj ljudskoj slabosti da se sebe malo više istakne u nekom događaju. Čuo sam neke koji su o svojoj ulozi u petooktobarskom prevratu govorili kao nezamenljivom doprinosu promeni vlasti, a verovatno su samo bili na ulici kao i ja i u masi se gibali kako su nas događaji nosili.
Sve me to podseti na jednu belešku o 68. i kako su studenti nakanili da dovedu Ivu Andrića u čuvenu Salu Heroja Filološkog fakulteta. Prepričavam ovo iz knjige "Slučajna istorija" Mila Gligorijevića. Tri studenta, Predrag Bogdanović Ci,Vuk Stambolović i Nikola Đorđević nekako saznaju da je Ivo Andrić na VMA zbog nekog problema sa očima. Nekako na prevaru, u vreme posete, uđu kod njega u bolesničku sobu. Bio je to onaj stari VMA kod Kliničkog centra i naravno Nobelovac je imao svoju zasebnu sobu. Sobu sa vojničkim krevetom, stolom i stolicama. Zatekli su ga sa tranzistorom.
Studenti se predstave i kažu da dolaze sa pobunjenog univerziteta. On ih primi sa osmehom, ponudi da sednu. Oni iz vade kojekakve papire sa proglasima, objašnjavaju šta se dešava, kažu da imaju ispred sobe čoveka sa kamerom (Lazar Stojanović) i da bi da snime njegovu izjavu.
"Znate od nas nobelovaca se traži da podržavmo stvari u koje se ne razumemo. Recimo da podržavamo borbu protiv raka, materijalno..." Oni uglas odgovore da ne traže nikakav novac. On kaže da je od njih prvi puta čuo šta se dešava u Beogradu, da ne čita novine zbog problema sa vidom, da ga je kao svakog umnog čoveka potresla smrt Roberta Kenedija ali da mu je teško da se okrene tako brzo njihovim problemima. "nedavno mi je umrla i drugarica" - kaže.
Oni i dalje navaljuju a on ne zna kako da se odbrani. "Ja sam član dva saveza: Saveza Komunista i Saveza književnika. Pa kako moji drugovi, tako ću i ja..." Studenti ga uveravaju da su drugovi književnici svakodnevno sa studentima od Desanke Maksimović ("Obećajte mi samo da ćete i kroz dvadeset godina, kad nas više ne bude među vama, biti isto ovako revolucionarni") i Jare Ribnikar do onih mlađih.
"Ja bih da se konsultujem ...". poziva ih da dođu za desetak dana, kada prođe operacija oka ako je bude...
"A šta da kažemo studentima?"
" Nemojte reći ni da ste me videli".
Možda nekome ovo zvuči razočaravajuće. Jedna takva nesumnjiva veličina boji se da podrži studente. Iskusan diplomata, povučen gospodin u godinama, okrenut svojoj veličini i skromnosti.
Kaže Tomas Man da čitalac ne sme poznavati pisca.
Tanja:
dobro jutro laku noć dobar dan...
ko muva bez glave sam, kako neki drugi ljudi sve završavaju laganim
hodom a ja stalno u okršaju s vremenom...
kad će ta nova da se komiram... naslagala knjige pored kreveta, ne
smem da se upustim u čitanje jer mi posao uze dušu...
15. putujem u Atinu...to mi je kao da sam kod kuće, a i toplije je...
gde si u noći
Нема коментара:
Постави коментар