Svako veče pred zaspivanje komadić "Pustinje" Le Klezio-a. Onda i sam odlutam u snu neograničenom Saharom. Gde li sam skitao u prošlom životu, gde ću zalutati u budućem. Kad pomislim da sam izašao iz labirinta nejasno iscrtanih puteva, neke se nove šare pojavljuju. Jutros sam se probudio u Timbuktuu, u knjižnici punoj starih knjiga, osećao sam pesak prevrčući listove...
15 minuta posle buđenja sam buljio u televizor pokušavajući da uđem u ovostrani svet. A onda mi se zgade vesti i političari u besprekornim odelima i sve svetlijim kravatama. Kako pobeći iz njihovih manipulacija kada te njihove dobro naučene fraze i umeće govorenja ničega nemilosrdno tuku po mozgu.
Bežim na ulicu ušuškanu šuškavim lišćem.
Na svojoj stanici čekam autobus sa nekom ženom na ulasku u srednje godine. Ima sedu kosu, vrlo kratku i pažljivo uređenu u mušku frizuru sa razdeljkom po strani. Lice joj nekako izduženo, deluje napaćeno, ali se meša sa odlučnošću i željom da se suprotstavi. Uspravne glave, u dugom sivkastom mantilu, u suknji i cipelama sa blagom potpeticom. Kakav li se san odvija u njenoj glavi, kako izgleda stvarnost jutra u njenim očima. N vidim boju očiju, jer stalno skuplja kapke kao čovek u pokušaju da se nečeg seti.
Hvala za 100. medalju Ivani Maksimović piše na staklu Vojvođanske banke. Jedna velika divna slika Ivane u pozi strelca.
Autobus se penje ka Brankovom mostu. Na tom mestu se obavezno setim kako je slikar Ivan Tabaković jednom opisao Beograd kao grad sa ogrlicom od dve reke. Divno i tačno.
Beskućnik danas vida rane. Video sam ga kako, sedeći na svojim stepeništu kao na prestolu, gleda svoje izgrebano i natečeno lice, a bezube čeljusti se dižu i spuštaju žvačući nešto.
Pristavljam Earl Grey. Mrzi me da odem po kremasto mleko za čaj. Biće dovoljan užitak namočiti čajne kolutiće.
Dobro jutro.
Нема коментара:
Постави коментар