Led i -8 okovali su Beograd.
U autobusu kaputi, jakne, bunde, kape, šubare, šalovi, čizme, duboke cipele, rukavice.
Oprezan hod po oleđenim trotoarima.
U autobusima gužva, ali ljudi su tolerantni i solidarni.
TOLERANCIJA i SOLIDARNOST su toliko moćni pojmovi, a unakaženi političkom retorikom i bezobrazlukom vlastodržaca.
Ono što inače funkcionira unutar porodice i užih prijateljskih grupa - neka je vrste paradigme za društvene odnose u širim grupama.
A država bi trebala da održava aparat koji omogućava njihovo funkcionisanje na nivou društva.
Zaboga, i meni samome sve pređašnje reči zvuče kao parole.
TOLERANCIJA i SOLIDARNOST ne vrede ništa kao pojmovi. Imaju smisla samo kao akcija.
Na jednom ulazu u Despota Stefana, omalena žuta tabla:
BALKANSKI
CENTAR ZA
MIGRACIJE
(BCM)
Ako me sećanje ne vara radi se o nevladinoj organizaciji koja pruža besplatnu pravnu pomoć izbeglicama i interno raseljenim licima (kako se nazivaju oni jadnici koji su otišli sa Kosova u Srbiju). Ima mnogo malih organizacija koje su potpomognute sredstvima raznih donatora učinile mnogo za nevidljive nesrećnike kojih ima tako mnogo nakon svih onih užasnih godina rata i sunovrata.
Upoznao sam ih dosta kada sam, kao direktor i jedan od osnivača beogradske otvorene škole (www.bos.rs), 1995-96, u zimi protesta, organizovao jedno noćno dežurstvo u blokadi Kolarčeve. Bio je februar i jako, jako hladno. Ispod -10 svake noći. Trebalo se stalno smenjivati u kordonu formiranom sučelice policiji. U igri iznurivanja trebalo je izdržati. Preko dana su dolazili i mladi i stari, donosili hranu, osveženje, duh radosti i zajedništva. Ali u hladnim noćima moglo se samo dobrom organizacijom i disciplinom dovesti stotinjak ljudi da u gluvo doba od 2 do 6 ujutro cupkaju na hladnoći. Jednu takvu noć sam doveo polaznike tadašnje generacije naše škole, desetak njih koji su se odazvali, da održimo poredak u kordonu i da ne pukne linija odbrane dostojanstva.
Tada sam upoznao dosta stvarnih entuzijasta koji su verovali u revolucionarni potencijal protesta.
Kao i one koje su taj potencijal kasnije politički dobro iskoristili.
Ovi prvi su se ili razočarali ili čame po nekim organizacijicama sami sebe zavaravajući da nešto čine i predstavljaju.
Ovi drugi su bili ili su još uvek, na vlasti.
Ja sam verovao (i dalje verujem) u dostojanstvo, ali nisam imao iluzija o dometu dobrih želja.
Ako ove rečenice zvuče rezignirano, onda nisam nešto dobro napisao.
Pokušajte iza svega da pronađete - ponos.
Irena:
Zanimlivo je da sada, kad je situacija ocajna, niko ne protestira. Gdje su sada Otpor i njemu slicni?
Marko:
Ne znam za Otpor, ali juce je bio marsh fashista u Beogradu. Ni jedne novine ne pisu o tome, ni jedan sajt, TV ne gledam ali verujem da ni tamo nije bilo nista... cak je i najava marsa prosle nedelje stajala na glavnoj strani B92 celih 15 minuta.
Da, da, jos uvek imam dve knjige (ili kako to da nazovem) - Pravci razvoja
... - jednu podvucenu, sa mojim komentarima, i jednu cistu. I taj stav, sa
pocetka knjige, nije sporan. Sporno je ono dalje, ali kontekst te spornosti
ce dugo da nas (sve ljude sveta) progoni. Naime, osnovni cilj drzave
(drustva) jeste zaposlenost, sto veca to bolje, a osnovni cilj kapitala
jeste profit, a zaposlenost je u drugom planu. Time dolazimo do efikasnosti,
koja je bila u drugom planu u drustvenom cilju, a to je ono sto je ubilo
socijalizam. Ne moze sut sa rogatim. Umiranje je bilo dugo i bolno.
Konzumerizam je pobedio, ali ostaju dva pitanja - da li se to moglo izbeci i
dokle ovako. Na prvo pitanje neki odgovor daje Kina, ali mislim da je ocito
da ubacivanjem kriterijuma efikasnosti, nasilno i neprirodno, u
socijalisticki sistem stvara se potencijalno vrlo razorna socijalna bomba.
Posebno zato sto se efikasnost potpiruje makroekonomskom politikom, gde su
drzavni fondovi i politika kursa glavni aduti. Taj balon mora puci, ne samo
socijalno (ogromne socijalne razlike) i politicki (najbogatiji covek Kine
postake clan komunisticke partije izjavom da mu je partija vaznija od
porodice - podseca li vas to na nesto?), vec i prizemnije, na primer
ekoloski. A na drugo pitanje - dokle - niko nema pametan odgovor, ali se
ocito kraj blizi. Nadajmo se miran kraj. Mada deluje logicnije ocekivati da
ce govna da lete svuda oko nas.
U autobusu kaputi, jakne, bunde, kape, šubare, šalovi, čizme, duboke cipele, rukavice.
Oprezan hod po oleđenim trotoarima.
U autobusima gužva, ali ljudi su tolerantni i solidarni.
TOLERANCIJA i SOLIDARNOST su toliko moćni pojmovi, a unakaženi političkom retorikom i bezobrazlukom vlastodržaca.
Ono što inače funkcionira unutar porodice i užih prijateljskih grupa - neka je vrste paradigme za društvene odnose u širim grupama.
A država bi trebala da održava aparat koji omogućava njihovo funkcionisanje na nivou društva.
Zaboga, i meni samome sve pređašnje reči zvuče kao parole.
TOLERANCIJA i SOLIDARNOST ne vrede ništa kao pojmovi. Imaju smisla samo kao akcija.
Na jednom ulazu u Despota Stefana, omalena žuta tabla:
BALKANSKI
CENTAR ZA
MIGRACIJE
(BCM)
Ako me sećanje ne vara radi se o nevladinoj organizaciji koja pruža besplatnu pravnu pomoć izbeglicama i interno raseljenim licima (kako se nazivaju oni jadnici koji su otišli sa Kosova u Srbiju). Ima mnogo malih organizacija koje su potpomognute sredstvima raznih donatora učinile mnogo za nevidljive nesrećnike kojih ima tako mnogo nakon svih onih užasnih godina rata i sunovrata.
Upoznao sam ih dosta kada sam, kao direktor i jedan od osnivača beogradske otvorene škole (www.bos.rs), 1995-96, u zimi protesta, organizovao jedno noćno dežurstvo u blokadi Kolarčeve. Bio je februar i jako, jako hladno. Ispod -10 svake noći. Trebalo se stalno smenjivati u kordonu formiranom sučelice policiji. U igri iznurivanja trebalo je izdržati. Preko dana su dolazili i mladi i stari, donosili hranu, osveženje, duh radosti i zajedništva. Ali u hladnim noćima moglo se samo dobrom organizacijom i disciplinom dovesti stotinjak ljudi da u gluvo doba od 2 do 6 ujutro cupkaju na hladnoći. Jednu takvu noć sam doveo polaznike tadašnje generacije naše škole, desetak njih koji su se odazvali, da održimo poredak u kordonu i da ne pukne linija odbrane dostojanstva.
Tada sam upoznao dosta stvarnih entuzijasta koji su verovali u revolucionarni potencijal protesta.
Kao i one koje su taj potencijal kasnije politički dobro iskoristili.
Ovi prvi su se ili razočarali ili čame po nekim organizacijicama sami sebe zavaravajući da nešto čine i predstavljaju.
Ovi drugi su bili ili su još uvek, na vlasti.
Ja sam verovao (i dalje verujem) u dostojanstvo, ali nisam imao iluzija o dometu dobrih želja.
Ako ove rečenice zvuče rezignirano, onda nisam nešto dobro napisao.
Pokušajte iza svega da pronađete - ponos.
Irena:
Zanimlivo je da sada, kad je situacija ocajna, niko ne protestira. Gdje su sada Otpor i njemu slicni?
Marko:
Ne znam za Otpor, ali juce je bio marsh fashista u Beogradu. Ni jedne novine ne pisu o tome, ni jedan sajt, TV ne gledam ali verujem da ni tamo nije bilo nista... cak je i najava marsa prosle nedelje stajala na glavnoj strani B92 celih 15 minuta.
To nam valjda nesto govori.
Fadilj:
Draga Irena, svi su u očaju te nisu u stanju da protestiraju.
Naša se generacija umorila, nema više ideja, istrošila se punih 35 godina u nekakvom iščekivanju i revolucionarnim zanosom za promenama. Kolko smo bili uspešni i vredni u tome Vuki je s merom objasnio.
Taj nazovi protest desničara sinoć u BGD oko 18.00 sati zaustavio je na 30 minuta saobraćaj u centru grada Kneza Miloša-Nemanjina-Slavija. Bila je zaista šačica jadnika i bednika. Zabrinjavajuće je da je reč o mladim ljudima koji su na protest krenuli siz crkve s "blagoslovom"
Marko na Tanjugovom sajtu ima par fotografija koje pokazuju svu mučninu i atmosferu.
Miroslav:
Interesantno je to sa solidarnoscu i tolerantnoscu. Nekako mi se cini da je solidarnost obrnuto proporcionalna blagostanju – sto ti je bolje to si manje solidaran. Ne radi se samo o materijalnom blagostanju. Tako, na primer, na plazi mi se niko nije obratio da pomogne, bez obzira na situaciju, a na planini je normalno da pridjes i pitas da li nesto treba. Niko ne prodje pored da ti se ne obrati, na raznim jezicima. Toleratnost je slicna, ali je vise stvar odgoja, obrazovanja i godina starosti. Mada te stvari razlicito deluju – odgoj deluje uglavnom na povecanje tolerantnosti, ali obrazovanje i godine smanjuju tolerntnost, ili – bolje – selektivno je primenjuju. Evo, uzmimo moj slucaj, sve sam manje tolerantan na ljudsku glupost, religiju, politiku i politicare, zutu stampu, i tome slicno, a sve vise na decu, zivotinje, razne ljudske razlike, klimatska desavanja, …
Da ne zaboravim ponos. E, to je, kaze moja omiljena knjiga – biblija, jedan od smrtnih grehova. Premalo ponosa nije dobro, ali previse je katastrofa. I pitanje za kraj – ima li dostojanstva bez ponosa? Da li bih bio manje ponosan (ili dostojanstven?) da sam stajao tamo u Kolarcevoj na -5 (umesto na -10)? Ili da uopste nisam bio tamo? Podseca na onu epizodu Talicnog Toma kada americka vojska ide kroz siroku i ravnu pustinju, u kojoj je jedan jedini kanjon, i bas mora da prodje tuda, bez obzira sto zna da je tu indijanska zaseda. Ne levo, ne desno, ni slucajno, samo tuda. Bas smo se tome smejali. Kada to stavim u kontekst Kolarceve nekako mi nije smesno – oni nam kao ne daju da prodjemo, a mi bi kao bas tuda da prodjemo. Realnost nadmasuje film, sada vec i crtani.
Oni iz Otpora su sada vrlo imucni i mocni ljudi, u politici i biznisu, jedan je cak dobio i ostrvo na Maldivima.
A ima nesto i u izjavi koju je pred nekoliko dana izrekla Zagorka Golubovic – Srbi su pred nestankom jer se nisu snasli u ovim novim vremenima – politicki, tehnoloski, organizaciono, …
Marko:
Sve civilizacije koje su nestale kroz istoriju, nestale su zbog nemogucnosti da se prilagode okolini u kojoj zive. Stanovnici Uskrsnjih Ostrva su posekli svo drvece, na primer. Srbi su, cini mi se, skloni nekom specificnom fetisu po kojem su mrtvi ljudi bitniji od zivih. Tema za dobar zombi film. Ne i za uspesnu drzavu, nazalost.
Irena:
Meni se cini da sad niko ne protestira jer nema vise investitora da plati vodje protesta, a oni koji su financirali nekadasnje proteste su sasvim zadovoljni postignutim rezultatom. Na kraju je ispalo da su protestanti bili samo neka vrsta lutki na konopcu, izmanipulirani i izigrani. Nema se na sto biti ponosan.
Miroslav:
Da, vrlo verovatno. Jos samo da se na to priviknemo. Da potrazimo to dete sto smo bacilli sa prljavom vodom.
Milica:
A zaboravili ste na proteste u Sloveniji, i to je bilo lepo organizovano
Vuki:
Gotovo u potpunosti se slažem sa Mircijem u onom delu o solidarnosti i toleranciji. Moja netolerancija prema gluposti, primitivizmu, političarima, popovima i ostalima slične fele se odlikuje odmicanjem od njih. Prosto nemam potrebu da se bavim njima. Mirči voli da se kači sa njima (do mere da postane nepotrebno grub), a ja ih izbegavam.
Priča o ponosu nešto je drugačija. U kontekstu Kolarčeve moj ponos se odnosi samo na one ljude sa kojima se te jedne noći bio tamo. Niko od nas nije imao razloga ličnog da se mrzne, a verujem da je dobar deo njih imao svest o dometu sopstvene "žrtve". Rezultati nekakve pobune pokazuju se u političkoj areni gde neki drugi igrači postižu poene.
Meni se katkad javljala potreba da se bavim politikom ali sam brzo shvatao da ne mogu pomiriti moral, ponos i dostojanstvo sa prljavštinom političke svakodnevice.
Što se pak tiče ocene da ljudi ne protestuju a nalaze se u očajnom stanju. Očajno stanje u kome se nalaze ne može se izraziti u organizovanom kolektivitetu kakav je protest u određenom vremenu na određenom mestu. Mislim da se taj "očaj" preselio u druge forme života i ljudskog odnošenja. A u političkom smislu, ljudi su svesni da ništa ne mogu suštinski da promene.
Meru sopstvenog ponosa i ostvarenja ljudi ne nalaze u politici. Politiku su zauzeli secikese i lažovi i normalan svet ne želi sa takvima da se druži.
Priča o ponosu nešto je drugačija. U kontekstu Kolarčeve moj ponos se odnosi samo na one ljude sa kojima se te jedne noći bio tamo. Niko od nas nije imao razloga ličnog da se mrzne, a verujem da je dobar deo njih imao svest o dometu sopstvene "žrtve". Rezultati nekakve pobune pokazuju se u političkoj areni gde neki drugi igrači postižu poene.
Meni se katkad javljala potreba da se bavim politikom ali sam brzo shvatao da ne mogu pomiriti moral, ponos i dostojanstvo sa prljavštinom političke svakodnevice.
Što se pak tiče ocene da ljudi ne protestuju a nalaze se u očajnom stanju. Očajno stanje u kome se nalaze ne može se izraziti u organizovanom kolektivitetu kakav je protest u određenom vremenu na određenom mestu. Mislim da se taj "očaj" preselio u druge forme života i ljudskog odnošenja. A u političkom smislu, ljudi su svesni da ništa ne mogu suštinski da promene.
Meru sopstvenog ponosa i ostvarenja ljudi ne nalaze u politici. Politiku su zauzeli secikese i lažovi i normalan svet ne želi sa takvima da se druži.
Nenad:
Ova fraza me jako pdsjetila na slicnu izjavu druga Kardelja
od prije 35-40 god.
Za vishe informacija:
http://lmgtfy.com/?q=Kardelj+%
Izgleda da mnogi u Sloveniji a i sire danas misle da je drug Bevc imao pravo!
Miroslav:
od prije 35-40 god.
Za vishe informacija:
http://lmgtfy.com/?q=Kardelj+%
Izgleda da mnogi u Sloveniji a i sire danas misle da je drug Bevc imao pravo!
Miroslav:
Da, da, jos uvek imam dve knjige (ili kako to da nazovem) - Pravci razvoja
... - jednu podvucenu, sa mojim komentarima, i jednu cistu. I taj stav, sa
pocetka knjige, nije sporan. Sporno je ono dalje, ali kontekst te spornosti
ce dugo da nas (sve ljude sveta) progoni. Naime, osnovni cilj drzave
(drustva) jeste zaposlenost, sto veca to bolje, a osnovni cilj kapitala
jeste profit, a zaposlenost je u drugom planu. Time dolazimo do efikasnosti,
koja je bila u drugom planu u drustvenom cilju, a to je ono sto je ubilo
socijalizam. Ne moze sut sa rogatim. Umiranje je bilo dugo i bolno.
Konzumerizam je pobedio, ali ostaju dva pitanja - da li se to moglo izbeci i
dokle ovako. Na prvo pitanje neki odgovor daje Kina, ali mislim da je ocito
da ubacivanjem kriterijuma efikasnosti, nasilno i neprirodno, u
socijalisticki sistem stvara se potencijalno vrlo razorna socijalna bomba.
Posebno zato sto se efikasnost potpiruje makroekonomskom politikom, gde su
drzavni fondovi i politika kursa glavni aduti. Taj balon mora puci, ne samo
socijalno (ogromne socijalne razlike) i politicki (najbogatiji covek Kine
postake clan komunisticke partije izjavom da mu je partija vaznija od
porodice - podseca li vas to na nesto?), vec i prizemnije, na primer
ekoloski. A na drugo pitanje - dokle - niko nema pametan odgovor, ali se
ocito kraj blizi. Nadajmo se miran kraj. Mada deluje logicnije ocekivati da
ce govna da lete svuda oko nas.
Нема коментара:
Постави коментар