Sinoć sam, pred spavanje, čitao kako su razne kulturno-historijske stvarčice (predmeti) završavali u rukama političara. Zapala mi za oko interesantna pričica o zlatnom satu Smail age Čengića. Zvuči neobično, zar ne.
Smail aga dobi zlatni sat od sultana Hamida Drugog za vernu službu imperiji. Crnogorski junak Novica Cerović ubi agu i po običajima poštovanja starešinstva predade glavu Smail aginu, oružje, konja i zlatni sat Smail agin Njegošu. Vladika uze glavu, konja i oružje a časovnik ostavi junaku kao uspomenu i nagradu za podvig. Posle sin Novičin, Đorđije, pokloni sat Ivanu Mažuraniću, hrvatskom banu, kao zahvalnost pesniku što je onako divno opevao Smail agino smaknuće. Sat je decenijama bio posebno blago kuće Mažuranića. Po Drugom svetskom ratu, Državni muzej Crne gore otkupljuje sat i donosi ga na Cetinje gde je zauvek trebao da se nastani u muzejskoj vitrini. Odande ga pokupi neki crnogorski političar šezdesetih godina prošlog veka i satu se zamete trag.
Ujutro mi se motao po glavi izgubljeni sat i potražio sam ručni sat moga oca marke Doxa koga je imao na ruci prilikom pogibije daleke 1962 godine. Sat ne radi jer sam ga još kao klinac stalno rasturao. Sačuvao sam ga kao jedinu uspomenu (pored nekih fotografija) na oca koji se pojavljuje samo u ulomcima mojih sećanja.
Vrtio sam te ulomke po glavi ovog hladnog jutra. U đačkom autobusu punom kaputa, jakni, kapa i šalova putovalo se dugo i ćutke mokrim novobeogradskim bulevarom. Preko ramena sam video kako jedna devojčica razmenjuje banalne SMS poruke. Gotovo svi ostali bili su u nekoj muzici koju su ugurali u svoje uši.
A ja odoh u mislima još dva milenijuma i zamišljah kako su legije rimske dolazile na brdo iznad ušća Save u Dunav gde su im bile kasarne i gomile pratećih zanatlija uokolo.
Prođoše kod Radio Beograda jedne poletne noge devojačke u čizmama do pola lista i mini suknjom do pola butina. Raširen kaput leteo je preko suknje i nogu u crnim čarapama. Energija mladosti savladala je sve vekove i vratila me u stvarnost.
Ili u snove?
Zoki:
Hallo Vuki,
Da ne bi pomislio da ove zabiljeske saljes u prazno i bez odziva, moram ti reci da je pravo osvjezenje ujutro uz kavicu procitati dnevnik voajera i onda se moze lakse boriti sa radnim danom.
Kada je meni zima utjesno je procitati da i drugi imaju slicne probleme, negdje snijeg, negdije kisa ali definitivno neugodno vrijeme i cudne misli.
Nemoj posustati, barem do proljeca kada ove djevojke u autobusu nanovo postaju normalno obucene - bas me zanima da li ce te spopadati misli o SmailAgi ili Djingis Kanu
Fadilj:
Pozdrav svima,
siguran sam da Vuki neće odustati.
Pa tek s proleća će biti pisanija i meditacije.
Zdenka:
Dakle Vuki, ti si svetski čovek. Skoro sam imala neko masovnije druženje sa mojim kolegama, i svi su do jednog mi pitala: Ko ti je taj Voajer?, i svi su oduševljeni jutarnjim pričicama! Dan am napišeš samo “dobro jutro”, mislim da bi nam bilo dovoljno kao osveženje!
Mima:
Taman posla da sad odustane, kad nas je sve navikao na ovaj uzitak uz jutarnju kaficu. Vuki, samo nastavi.
Milica:
Ipak Vuki, kao skolski duh u drugoj Karlovackoj gimnaziji, nekako si bio zabavniji, bilo je i traceva i raznih nagovestaja - ljubav je lepa samo kad se ceka.......
Zdenka:
Slažem se: Vuki nastavi!
Njegova drugarica Zdenka sa tenisa: stalno sam ga pobeđivala i na kraju je odustao od tenisa (Jao, imam nešto u peti!?!?)!
Vesna:
Kume, toliko sam te nahvalila da je Tanja pozelela da i njoj saljes ove divne jutarnje beleske. Njena adresa jetanjakoricanac@gmail.com Ubaci je u adresar.
U mislima sam s tobom svako jutro!
Jeja:
Zoki, bas si me nasmijao, pridružujem se podršci u svakom smislu - povijesnom, kuluturološkom i modnom :)
Vuki:
Dragi moji, namera mi je na početku voajerisanja iz 65-ice da guram do simboličnih 65 jutarnjih sličica (negde do Nove godine). Nisam ja baš neki stalno vedar i domišljat tip da bih mogao svakog jutra biti na nivou vaših očekivanja. Do đavola, kao da ste osetili da gubim dah. Izboriću se do zacrtanog broja, a posle .... je posle.
Fadilj:
Vuki,
uvek posle predaha, iliti kratke stanke - uskršnji i novogodišnji praznici,
SLEDI NASTAVAK tvoje lepe priče.
Navika je čudo, a ti si nam to i obezbedio.
Organizovaćemo, ako zatreba, proteste podrške,
Mirči:
Vuki,
Fadil je u pravu, mozda je potrebno malo akcije, da ti poveca elan, entuzijazam, pa i inspiraciju. Ove zenske u zimskim odorama ocito nisu dovoljne. Predlazem jednodnevni izlet u Maribor, sto pre. Posto si rodjen u Ljubljani, mozda posanes i gradonacelnik. Sudeci po ceskim primerima – knjizevnici se bas traze. Turbulentna su vremena, svasta se moze dogoditi. Kod nas za to i nemas neke sanse, ovde je nepismenost u modi.
Fadilj:
Vuki,
Mios se šali. Ne damo mi tebe. Ma ja znam kakve će inspiracija da ti se rodi.
Zamisli PROLEĆE (godišnje doba, a ne kafana) u Beogradu, pa ti ćeš da pucaš na sve strane kao vrbopuc
PS
Možda bi Mios mogao da pokusa da smiri ljute Slovence
Čini mi se da im tamo fali ekonomije, a ne književnosti i politike
Čini mi se da im tamo fali ekonomije, a ne književnosti i politike
ISPRAVKA i dodatak
Možda bi Mios da POKUŠA da smiri ljute Slovence.
Čini mi se da im tamo fali još MALO ekonomije, a ne književnbost
i politika što je u stvari prazna priča.
Aktuelna geopolitčka i ekonomska "formula" i maksima u ovom trentku glasi:
EVO TI NIŠTA, DRŽI GA ČVRSTO.
Zdenka:
Hallo, bre: namera je namera, a navika je navika! Malo ćeš se odmoriti preko praznika (a, možda i do marta), a kad se “cice” poskidaju u prolećnu garderobu, nećeš odoleti. Garant!
Нема коментара:
Постави коментар