Bodljikavo prase 11. januar 2013.

Dragica:

Od dece treba učiti, dok su još sasvim mali i neiskvareni.

Irena:

Odavno nisam procitala nesto ovako lijepo i pametno! Predlazem osnivanje Partije Bodljikavo Prase, a ovaj tekst  da se uzme kao manifest partije. Marko (sa krestom) za sefa partije  :-) 

Vuki:

Retko se slažem sa Irenom, ali ovo je jedna od tih prilika. 

Dragica:

Znači,  Marko za predsednika!

Časlav:

A Nataša: Prva dama!

Vuki:

Koliko vidim imamo i zvaničnu fotografiju budućeg predsednika koja će se kačiti u javnim ustanovama, ambasadama i vojnim objektima.
A Prva Dama neka vežba obraćanje nezbrinutoj deci, posrnulim majkama, propalim očevima, ugroženim manjinama (osobito onim različitih seksualnih orijentacija) i delenje paketića za Novu godinu. 

Irena:

E moj Vuksane, ako ti tako zamisljas buducnost, ne vidim cemu trud da se nesto mijenja.
Bodljikavo Prase bi trebalo imati sasvim druge ciljeve

Vuki:

E moja Irena, da bi se nešto promijenilo mora se raspolagati sa polugama vlasti. Poluge vlasti služe da bi se promjena sa sigurnošću uspostavila (i da bi se eliminirali ili natjerali oni koji se sa promjenama ne slažu). Prema tome uspostavljanje kulta predsjednika (slike) i njegove supruge (posjete obdaništima) dio su uspostavljanja autoriteta. A onda jednom kada želja za promjenama postane opće prihvaćena radićemo sve da se promjene sprovedu. Ergo, diktatura predsjednika (diktatura proletarijata - u nekoj drugoj prepoznatljivoj terminologiji) vodi iz stanja dobrobiti manjine (socijalizam?) u stanje općeg dobra za sve (komunizam!).

A onda ćemo svi živeti kao bodljikava prasad.

Zoki:

Znaci – janjetina za sve, a ne samo za neke !

I to za sve, ma gde bili!!!

Slazem se!

PETAK, 28. decembar 2012. - Epilog

Dragi prijatelji,

jučer sam došao do kraja ovih beleški. 
Danas sam po navici nastavio da promatram ljude u autobusu i van njega. Oslobođen pomisli da trebam štogod zapisati kao da su mi se otvarala vrata novih mogućnosti. 
U šta će se to prometnuti - ne znam. 

Ni kada sam započinjao beleženje nisam imao pojma kojim putem idem. Vaša podrška i reakcije su me vodile. A onda se i krug čitalaca počeo širiti. Valjda se dobra namera sama po sebi preporučila drugima koje ste sami birali i dodavali. Zadovoljan sam zbog toga. 

Istovremeno, rasla je obaveza da budem na potrebnom nivou. Nije mi uvek uspevalo, niti je to lako - ko zna nešto o prokletstvu urednika dnevnih novina, o punjavanju sadržaja i pridržavanju rokova, zna o čemu pišem. 

S druge strane, obaveza rađa disciplinu. Disciplina uči misliti i koncentrirati se. 

Sreća je da se nisam vozio 95 ili, sačuvaj me bože, 612-com, ko bi izdržao. Ovako 65 beleški vezanih za moju omiljenu autobusku liniju, lep broj. 

Nekako se potrefilo da se kraj zbližio sa koncem godine. Pravo vreme da stanem sa javno beleženim voajerisanjem. Nastupa prazničko ludilo, brojni neradni i tobože radni dani, čeka me i neki deo godišnjeg odmora u januaru. 

Ako ne budem suviše len, sakupiću beleške i popratiti fotografijama (sa mobilnog) koje sam u međuvremenu snimao i pustiti u internetsku javnost. Uz malu pomoć prijatelja. 

U januaru me čeka dosta nekog posla koji se više ne može odlagati. Neke projekte valja započeti ili ih zaboraviti.

Povrh toga i literarni rukopisi traže da im posvetim veću pažnju i dovedem do nekog završetka.   

Uživam uz muziku dvojice energičnih čelista. Stjepan i Luka. Ako se ne varam biće njihov koncert u Beogradu. 

Primiče se 13. ta godina ove ere. 
Želim svima puno zdravlja, dobrog raspoloženja, ličnih i grupnih uspeha, osmeha i razumevanja, da brinete o sebi i drugima i da se nađete sebi na raspolaganju kada ono drugo u vama traži mira, lepote i spokoja. 
     

vaš branko vuksan  

Rule:

Hvala Vuki.
Bilo nam je lepo početi jutro sa tvojim zapažanjima.

A sada, bis !!

Časlav:

a da nam daš adresu stanovanja pa da ti se dogode čitaoci?

Mirči:

Tako je Caslave. Prvo nas navukao, pa ostavio. I sada prica o spokoju i blagostanju. Pa spokoj cemo imati, a blagostanje smo imali, ostaje pitanje sta sada?

Jeja:

Dragi Vuki, hvala ti na prelepim zeljama.

ja sam u jednoj velikoj plesnoj dvorani koja izlazi na jezero, okruzeno snjeznim vrhovima.

Plesemo sibirske kvadrile , grcke zorbe i svicarske dvorske plesove. i pokoje rumunske, bugarske, ajde momo...

kako mi je PC kratko na raspolaganju, uz sve ostale dobre zelje, slazem se s tim da budemo sebi na raspolaganju i u to ime - za nase unutrasnje glasove ,

svako dobro,

s puno topline,

jeja

PS. hvala ti za beleske i disciplinu

Zdenka

Nije mi uvek uspevalo (valjda mi bolje znamo, nego ti; ne izvlači se!!!), niti je to lako - ko zna nešto o prokletstvu urednika dnevnih novina, o punjavanju sadržaja i pridržavanju rokova, zna o čemu pišem.

S druge strane, obaveza rađa disciplinu. Disciplina uči misliti i koncentrirati se. Slažem se: nije lako svaki dan pisati, biti zanimljiv! Odmori se, pa na posao, pardon: pisanje. Čekamo te!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

ČETVRTAK, 27. decembar 2012. - 65 - "Moji su rekli da dođeš večeras"

Love is in the air.

Ona u potpuno bijelom kaputu, sa sivim šalom ispod. Sive uske pantalone, a preko njih sive čizmice sa obrubom  krzna na gornjem delu. Ofarbana plavuša, duge ravne kose. Lice mladalačko, usuđujem se proceniti da ima oko 25 godina. Stoji na mojoj stanici i u sebi se stalno osmehuje iščekivajući nešto bitno da se desi. Nakon minut-dva dolazi momak zakopčan u dugom crnom kaputu. Neobrijan, retke brade. U dolasku se osmehuje pun nade. Poljube se na brzinu u usta. 
Ona: Moji su rekli da dođeš večeras.
Uhvatili su se za ruke i otišli peške ka Fontani.  

U pristojno popunjenom autobusu stao sam na cipelu jedne žene koja nikako da se pomeri da prođem. Nije bilo namerno. Izvinem se, ona razvuče usne u osmeh praštanja. Prekrasni zubi zabeleše sivilo autobusa. Ženu sam čini mi se viđao po koji put a rekao bih i ona mene.
Kada je autobus skrenuo ka Fontani i uputio se kao opštini videh kroz prozor ono dvoje u crno-belim kaputima. Držali su se za ruku i živo pričali. I devojčin se osmeh otvorio i kao da sam ugledao iste ove lepe zube gospođe pored mene. Imao sam osećaj da ih i ona gleda i možda vidi sebe pre kojih 20 godina kada je .. Ne valja da pretpostavljam, ona sigurno zna što je izazvalo omekšanje njenog izraza lica pretvoreno u saučesničko zadovoljstvo. 

Kod SIV-a sam morao da se sklonim ne bi li gospođa izašla. Dobio sam divan osmeh kao zahvalnost za uviđavnost.  

Na Brankovom mostu sam video sebe kako se na izmaku noći vraćam peške  pre valjda 35  godina. Ona je stanovala kod gazdarice u Gospodar Jovanovoj. Popio sam sa gazdaricom 2-3 sladunjava zelena likera gledajući da budem učtiv, dok ona nije shvatila da treba da nas ostavi same. 

Mojih beskućnika nikako nema od kako je pao onaj sneg. Na stepeništu ispred Night cluba i Striptis bara nikoga. Na trotoaru sve je više novogodišnjih đinđuva i kojekakvog šareništa. Kod ciganskog antikvara novi naslovi: Mihajlo Lalić: Zlo proljeće, Alfred de Vinji: Robovanje i veličina vojničkog poziva, Vesti iz nesvesti Ljubivoje Ršumovića, jedna izlizana knjižica na kojoj se vidi da piše Hercen i Tokovi revolucije u Crnoj Gori Milije Stanišića.   

Volim da čitam Ršumove stihove. Kao i svaki srednjoškolac koji se bavio rečima, pisao sam i ja stihove ali je u njima bilo više emocija a malo poezije i na sreću na vreme sam to shvatio. Bilo je prilika kada sam recitovao i bio dobar u tome. Stihove pamtio nisam jer nemam pamćenje koje reprodukuje nešto od reči do reči. Pamtim sklad i priču, rimu i razne reči. Sve to ima Ršum u veličanstvenoj jednostavnosti. 

Iza prvog ugla

neki djavo cuci

neka muka ceka

da coveka muci

Iza prve gore

pa u drugoj gori

ceka neka mora

da coveka mori

Na zivotnom putu

pa iza krivine

ceka neka briga

da coveka brine

Tamo gde u travi

cveta ljutic zuti

ceka neka ljutnja

da coveka ljuti

Kad bi covek znao

za sve sto ga ceka

ne bi se ni radjao

u liku coveka

Vec bi bio ptica

ili vredna pcela

ili samo bagrem

negde nakraj sela.

Otopio se sneg oko mladih bagremova u Drinčićevoj. Biće za njih uzbudljivo proleće. 

Tanja:

dobro jutro
jurim danas kao da je pošetak a ne kraj godine...izveštaji
izveštaji... formulari sa užasno besmislenim rubrikama i pitanjima, da
li to neko čita ili samo gledaju brojke...
ali proći će i ovaj dn a onda vesna i ja idemo na ručak... i sutra da
kitim jelkicu...

SREDA, 26. decembar 2012. - 64 - Knjige na buvljaku

Ovih dana dugih noći idem na posao nešto kasnije no obično. U redu, mora se to povezati i sa kasnijim leganjem koje je rezultat večernjih prijateljevanja u ova praznična vremena. Elem, pomereni odlasci menjaju raspored ljudi i grupa koje se sa Novog Beograda kreću ka gradu. Na nekoliko čvornih stajališta dolazi do velikih promena putnika tako da iskusan, dugogodišnji putnik mora odmeriti iz kojeg će u koji autobus ući a da ne bude zaglavljen dobronamernim ljudima koji bi da stignu do svoje tačke B.
Tako kod gradske opštine Novi Beograd srećem svog dugogodišnjeg partnera u tenisu koja je ujedno verni čitalac ovih redova i, šta više, uporno ih prosleđuje nekim svojim vernim prijateljima. 
Dakle, interesuje se moja elegantna partnerka kako teče proces mojih jutarnjih zapažanja i objašnjavam da mi je prešlo u naviku da obraćam pažnje na detalje. Detalj se istka u opis, a opis povuče asocijaciju. Više različitih opisa doprinosi dinamici kao što ponekad dovodi do paradoksa. 
Skrećem joj pažnju na jedan crveni napis na Tržnom centru "Ušće" iza koga se pretpostavljam krije neki lanac brze hrane. Pošto ne zalazim u "Ušće" i ne volim lance brze hrane ostaje mi da se ne internetu raspitam za ugostiteljski brend pod nazivomVAPIANO. Nakon kasnije provere: Bilo bi možda fer da se i sam uverim da nude nešto novo u konceptu restorana pod nazivom "fresh casual". Neko od vas išao tamo pa neka mi dojavi ima li smisla zalaziti.
U međuvremenu, dogovorio sam se sa dragom koleginicom za ručak u nekom drugom restoranu čije ime nisam zapamtio. Ali ona zna.

Prodavac starih knjiga rasprostire naslove po ceradi na trotoaru. "Putin" Roja Medvedeva se našao do Boba Marlija i Enimena, biografije Dražena Dalipagića i knjige o Kićanoviću (gde njih dvojica jedan do drugoga!). Na moje iznenađenje izvukao je Povijest filozofije Windelbanda i Hehmsoetha. Pa se onda nađoše jedna do druge po božjoj pravdi "Zločin u savremenom društvu" nekog autora kome nisam upamtio ime i "Najveće mućke čelnika FK "Partizana" u poslednjoj deceniji" na kojoj autori nisu ni naznačeni.

Ali, kao što znate, slatkiš dolazi na kraju. Ponekad i kad mu se najmanje nadaš.
"Kiše dolaze" Luis Bromfilda.
Setite se svoje mladosti i kada ste legli sa knjigom i niste se od nje mogli odvojiti dok niste došli do kraja ili vas eventualno san savladao.

Ah, dobro jutro.

Ni ne primetih da sam prekjuče zaboravio izbrisati kratke napomene koji mi pokatkad služe da se setim nečega o čemu bi valjalo nešto napisati. Sada mi se riznica ispraznila, a vi zamislite šta biste napisali vezujući se za te notice. 

UTORAK, 25. decembar 2012. - 63 - Jelke na platou Mire Trailović

Danas je rođendan Onog koji je umro da bi nas spasio.  

Rado bih opisivao šalove. Ali se tako malo razumem u materijale i boje. Zagledajte malo koliko su ljudi inventivni u proizvodnji a koliko tek oni koji ih nose i uklapaju u neko svoje viđenje sebe. Proizvođač dakle svesno eksploatiše ukus svojih mogućih kupaca. A kako se radi o "mogućim" kupcima - mora se svojski potruditi da proceni šta bi to moglo ove godine ići. Ovih dana je toplije pa je kapa sve manje, ali zato šalovi vladaju razbijaju uniformnost zimske odeće. 
Gledam jednu srednjovečnu ženu koja se ni po čemu ne razlikuje od razlivene mase jednolične sivkasto-crne boje od kaputa do cipela. Ali stavila je jedan potpuno beli šal mrežastog, sitnog tkanja koji se ne da ukrotiti umotavanjem i guranjem pod revere kaputa. 

Nisu samo šalovi šareni, i mobilni telefoni i druge slične naprave za komunikaciju, igrice, muziku, navigaciju, surfovanje po internetu, (gotovo do nema ruke koja ne drži neku od opisanih sprava) sve je zašlo u šarene i jarke boje. Verovatno su već i SMS poruke u bojama i pune slika koje ulaze i izlaze iz autobusa  pa se ukrštaju negde sa nekim drugim autobusima, nekim drugim buđenjima, željama i nadama. 

Plato Mire Trailović ispred Bitef teatra pretvorio se u borovu šumu sve do pijace. Batrljci sasečenih zimzelenica uglavljuju se u ukrštene daščice i prvi kupci već merkaju pogodnu veličinu. 
Beograd, a verovatno i Srbija, napravio je logičan kompromis između dva Božića i dve nove godine. Na dan Isusovog rođenja po tvrđenju jednih u večitom derbiju dvaju navijačkih skupina vernika u istog bogo-čoveka, u Srbiji se kupuju borovi i jele da bi se okitili za gregorijansku Novu godinu i trajali da julijanskog Božića. Srpska Nova godina kao da pomalo gubi trku i samo se kafane žestoko trude da je održe. Pre, na primer 40 godina, kafane su se dovijale kako da se proslavi Srpska nova godina a da tadašnjoj vlasti ne zasmeta višak nacionalizma koji se tada obično pokazivao. Sada kada sa još jačim nacionalizmom možeš da vitlaš koliko hoćeš, kafane se orijentišu na drugu slovensku braću koja u to vreme posećuje Beograd (Slovenci, Hrvati) ne bi li im prodali isti taj srpski nacionalizam kroz srpsku trpezu, Vojvodu Sinđelića, i trivijalne suvenire sa likovima Svetog Save, Filipa Višnjića, Ratka Mladića i eventualno Miloševića, te domaću rakiju sa uronjenim krstom. Mladi i pijani Slovenci se slikaju sa vojvodskim šajkačama. 
Čini mi se da je nacionalizam zaslužio sudbinu naivno i na brzinu urađenih suvenira koji se prodaju na autobusnoj stanici. 

Platforma o Kosovu je u stvari Non paper a treba da se predoči u Rezoluciju koja možda treba da se pretvori u Zakon o suštinskoj autonomiji. Ovakav niz glupih obrata u tako kratkom vremenu davno nisam čuo.  

non-paper (plural non-papers)

A discussion paper which is not to form part of formal business. 

Tanja:

dobro jutro svako jutro i kada ga ne napišem... nismo platili internet
od oktobra, isključili me u muzeju... ponela od kuće svoj bežični USB
da im doskočim, zato je sve tako i osmišljeno...
od sinoć dugujem i laku noć

PONEDELJAK, 24. decembar 2012. - 62 - Alkohol spašava

Parkirani automobili sa registracijama Beograda na koje se još nisam navikao. Godinama bih se za vožnje autobusom zabavljao kombinovanjem brojeva registracija. Sa novim tablicama broj se brojeva smanjio i nije mi interesantno da ih kombinujem. A kombinovanjem slova se do sada nisam bavio. Mada ima nekih registracija koje me iskreno zabavljaju. Moj komšija ima registraciju: BG - 011 - HR. 
To me podseti na svojevremenu nezgodu na hrvatsko-slovenačkoj granici u vreme kada se mogla granica preći pružanjem lične karte. Na mojoj je pored mesta rođenja: Ljubljana, stajalo Republika Srbija. Moje "velikosrbovanje" se završilo na granici jer mi Slovenci nisu dozvolili ulaz u deželu. 

Kasnim na posao iz neopravdanih razloga, što znači da stižem kad i ostali Evropljani. Ali zato mi je izmakao onaj pospani deo populacije koji ustaje za mraka i ćutke nosi svoj krst. Ovako u 8.30 se srećem sa službeničkim svetom izgubljenih iluzija i zacementiranih karijera. Sve su to nekada bili mladi ljudi koji su hteli nešto da učine.  Gledam mlohavo lice jedne gospođe sitnih očiju i namrštenih obrva. Deluje mi kao šefica npr. nekog poštanskog šalterskog ureda koja od zaposlenih stalno traži neke izveštaje koji služe ne znam čemu i šalju se ne znam kome.   

Kod Bajlonije pijace parkirana prikolice iz koje vire upakovane, isečene jelke standardizovane veličine. Onako sveže odsečeni krajevi jelki ličili su mi na batrljke obogaljenih životinja.     

Na BBC sam pročitao vest kako je jednom 77-godišnjem Englezu spašen život 100 procentnim alkoholom. Deo srčanog mišića mu je radio abnormalno i stalno mu izazivao velika kolebanja pritiska. Lekari su kroz arteriju uveli u srce sondu, locirali podivljalo parče srca i doslovno ga ubili ubrizgavanjem alkohola. Čovek je doživeo manji srčani udar a posle toga pritisak mu se unormalizovao i hvali se čovek kako se odavno nije osećao tako dobro. 
Neka mi neko kaže da alkohol škodi zdravlju. 

Valjda zato mi se još u glavi vrzmaju   alkoholna isparenja od subotnje proslave Dana JNA. 

SUBOTA, 22. decembar 2012. - 61 - Starica se kesama

Subotom ima nekog drugog sveta u autobusu. Prepoznaju se ljudi koji se retko voze autobusom. Jedna elegantna dama u uskim farmerkama i sa popriličnim štiklama ne zna kako da stoji u autobusu, gde da se okrene, kako da propusti druge ljude u prolazu, kako da drži torbu i pridžava se za rukohvat. 

Mačor iz Drinčićeve, iz zgrade preko puta, pomalja se na podrumskom prozoru, osmatra teren i kreće u pohod. 

Sastanak skupštine  stanara zakazan za danas u Drinčićevoj. 
Mole se si stanari da dođu na sastanak u sklonište zgrade u 16.00

Iznad table sa spiskom stanara oglasio se neko ko instalira i popravlja interfone i videointerfone, posebne brave i cilindre. Daje na 3,4 i 5 rata i ne traži avans. 
Poseban je naglasak na kamerama za ulaz. Malo citata za neupućene: 

• bulit i antivandal kućište
• skrivene kamere i kamere u interfonskoj tastaturi
• kvalitetne kamere i modulatorska oprema

Firma el. inženjera Predraga Mihajlovića zove se SEC - TEC. 

Jedna starija žena se vraća sa pijace sa dve prepune kese. Skočni zglob desne noge joj je ukočen i vuče nogu dok hoda. Potpuno skoncentrisana na svoju misiju donošenja hrane ona svoj fizički problem rešava upornošću i strpljenjem. Dok zamiče duž mladih bagremovih stabala okovanih ostacima snega, iz suprotnog pravca jedan mladić vuče dva mala psića različitih pasmina uopšte se ne obaziraući na njihovu potrebu da saznaju sve ulične novosti njušenjem tragova ranije prošavših drugara i kolega. 

Kada promatram lica i ponašanje putnika u autobusu uvek su radi o meni nepoznatim ljudima. Pokušavam prodreti u njihove misli i raspoloženja čitajući manje ili više vidljivu mimiku. Kod školaraca je relativno lako jer ne umeju da se pretvaraju. Kod starijih, lica su češće ukočena i na njih ne izlazi muka ili radost unutrašnjosti koje sa sobom nose. 
Retko sretnem nekog poznatog.  a evo prvi puta mi se desilo da sam u autobusu video lice jednog od poznatih čitalaca ovih beleški. 

Na povratku sa posla, doduše ne u mojoj 65, video sam je kako sedi, do prozora, leđima okrenuta pravcu kretanja. Bila je zadubljena u primanje i slanje SMS poruka. Između poruka,smeđe oči su pratile kako se Sava primiče Dunavu, kako se neka mladež igra ispred tržnog centra Ušće, kako samuje široka zgrada SIV-a iza ugasle fontane i kako se kinđure izlozi turističkih agencija u Yu biznis centru. 
Poznajući, barem u nekoj meri, svoju čitateljku, znajući i za probleme sa kojima se suočava, pitam se kako se zadržava spokoj i svedočim kako se blagi osmeh ucrtava kao neki novi puteljak u zemljopisu Novog Beograda. 

PETAK, 21. decembar 2012. - 60 - Ivo Andrić 1968.

TV reporter intervjuiše neku stariju ženu na pijaci:

- Kako ćete dočekati smak sveta?

- Pa onako,  skromno, u krugu porodice. 
"Zamereno" mi je da sam donekle posprdno pisao o partizanima koji su benigno uvećavali svoju ulogu u ratu i pokazivali sebe svesnijim događaja u kojima su učestvovali nego što je to stvarno bilo. Moguće. Obzirom na partizansko poreklo oba moja pretka ja mogu samo sa dobroćudnom dobonamernošću da se odnosim prema običnoj ljudskoj slabosti da se sebe malo više istakne u nekom događaju. Čuo sam neke koji su o svojoj ulozi u petooktobarskom prevratu govorili kao nezamenljivom doprinosu promeni vlasti, a verovatno su samo bili na ulici kao i ja i u masi se gibali kako su nas događaji nosili. 

Sve me to podseti na jednu belešku o 68. i kako su studenti nakanili da dovedu Ivu Andrića u čuvenu Salu Heroja Filološkog fakulteta. Prepričavam ovo iz knjige "Slučajna istorija" Mila Gligorijevića. Tri studenta, Predrag Bogdanović Ci,Vuk Stambolović i Nikola Đorđević nekako saznaju da je Ivo Andrić na VMA zbog nekog problema sa očima. Nekako na prevaru, u vreme posete, uđu kod njega u bolesničku sobu. Bio je to onaj stari VMA kod Kliničkog centra i naravno Nobelovac je imao svoju zasebnu sobu. Sobu sa vojničkim krevetom, stolom i stolicama. Zatekli su ga sa tranzistorom. 
Studenti se predstave i kažu da dolaze sa pobunjenog univerziteta. On ih primi sa osmehom, ponudi da sednu. Oni iz vade kojekakve papire sa proglasima, objašnjavaju šta se dešava, kažu da imaju ispred sobe čoveka sa kamerom (Lazar Stojanović) i da bi da snime njegovu izjavu. 
"Znate od nas nobelovaca se traži da podržavmo stvari u koje se ne razumemo. Recimo da podržavamo borbu protiv raka, materijalno..." Oni uglas odgovore da ne traže nikakav novac. On kaže da je od njih prvi puta čuo šta se dešava u Beogradu, da ne čita novine zbog problema sa vidom, da ga je kao svakog umnog čoveka potresla smrt Roberta Kenedija ali da mu je teško da se okrene tako brzo njihovim problemima. "nedavno mi je umrla i drugarica" - kaže.
Oni i dalje navaljuju a on ne zna kako da se odbrani. "Ja sam član dva saveza: Saveza Komunista i Saveza književnika. Pa kako moji drugovi, tako ću i ja..." Studenti ga uveravaju da su drugovi književnici svakodnevno sa studentima od Desanke Maksimović ("Obećajte mi samo da ćete i kroz dvadeset godina, kad nas više ne bude među vama, biti isto ovako revolucionarni") i Jare Ribnikar do onih mlađih. 
"Ja bih da se konsultujem ...". poziva ih da dođu za desetak dana, kada prođe operacija oka ako je bude... 
"A šta da kažemo studentima?" 
" Nemojte reći ni da ste me videli". 

Možda nekome ovo zvuči razočaravajuće. Jedna takva nesumnjiva veličina boji se da podrži studente. Iskusan diplomata, povučen gospodin u godinama, okrenut svojoj veličini i skromnosti. 
Kaže Tomas Man da čitalac ne sme poznavati pisca. 

Tanja:

dobro jutro laku noć dobar dan...

ko muva bez glave sam, kako neki drugi ljudi sve završavaju laganim
hodom a ja stalno u okršaju s vremenom...
kad će ta nova da se komiram... naslagala knjige pored kreveta, ne
smem da se upustim u čitanje jer mi posao uze dušu...
15. putujem u Atinu...to mi je kao da sam kod kuće, a i toplije je...
gde si u noći

 

ČETVRTAK, 20. decembar 2012. - 59 - Logor na Sajmištu

Jedan je srednjovečni muškarac sedeo naspram mene. Skinuo pletenu kapu sa glave, stavio je na dlan, a onda lice obuhvatio dlanom i naslonio glavu na prozor autobusa i zaspavao snom pravednika. Do njega drugi muškarac, rekao bih istih godina, čvrsto naslonjen leđima na sedište. Glava mu potpuno klonula na grudi. Vidi mu se mali okrugli krug ćele na vrhu temena. Nije u autobusu zavladala nikakva pošast spavanja. Samo su njih dvojica, igrom sudbine jedan do drugoga, našli svoj mir u kratkom i slatkom dremežu. Cat nap - kako kažu Amerikanci, a valjda i Englezi.

Svaki puta kada se autobus počne uspinjati ka Brankovom mostu pomislim na tri stvari: skok Branka Ćopića iz stvarnosti u bezbrižnost, na granicu Austro-Ugarske monarhije i Srbije. I treća stvar je jedan metalni toranj sa desne strane, na novobeogradskoj strani. Tu je pre rata bio Beogradski sajam, a za vreme rata logor za Jevreje, Cigane, komuniste i ostale neprijatelje fašističkog sistema. Taj toranj je bio pretpostavljam osmatračnica. Za sajamskih dana predratne Jugoslavije na tornju su se vijorile zastave zemalja učesnika na sajmovima. Za logorskih dana su na vrhu bili stražari sa reflektorom. Posle rata na sajamskim paviljonima smestila se direkcija za izgradnju Novog Beograda. 

Broj ubijenih Jevreja nikada nije utvrđen. Kažu da je mogao biti oko 10.000. Socijalistička je vlast više insistirala da su tu zatvarani i ubijani komunisti i ostali nepodobni. Po raspadu Jugoslavije i socijalizma, nova srpska vlast je Sajmište doživljavalo kao ustaški logor za tamanjenje Srba. Opet su Jevreji izbegnuti. a izgleda da je činjenica da je logor napravljen najpre prvenstveno zbog Jevreja i da su gotovo svi koji su u nj ušli pogubljeni. Pominje se da su Nemci tu isprobavali razne tehnike masovnog ubijanja Jevreja, pa i zloglasni kamion sa gasnom komorom. 

Kao i sve nuegodne stvari, istina o mračnoj prošlosti vlastitog antisemitizma gurane su pod tepih. Tako su i Francuzi tamanili "svoje" Jevreje a i Talijani su se iskazali. 

Nosi ovaj Beograd mnoge ožiljke i sramote. U sva kužna vremena izlazi zlo iz čoveka koje kao dugo potiskivana frustracija pukne  sazreli čir. Gnoj mržnje i iracionalnog prebacivanja krivice za sopstvene slabosti na druge pokulja iz normalnih ljudi i uzoritih građana. Posle se desetljećima trude da zaborave ili sakriju i pažljivo konstruišu priču koja se prodaje kao historija u kojoj sebe vidiš kao žrtvu i mučenika a tek poneko prizna da je bio izmanipulisan i naivan. 

Bio je u mojoj zgradi neki čika Dane, borac od 41 i učesnik svih slavnih bitaka iz NOB uključujući i Neretvu i Sutjesku. Kako smo bili  zgrada u koju su 1972 useljavali penzionisani oficiri JNA -mnogi su od njih pričali o svom ratovanju i važnom učešću u bitkama iz udžbenika. Naravno da se u takvim pričama preuveliča ako ne i izmisli svoja uloga u svemu. Jedino je čika Dane ćutao i nije učestvovao u ratnim hvalisanjima. Tako nekom prilikom zadenu se ratna priča i samohvala. Mi mlađi sve bi nekako da nateramo čika Daneta da i on štogod kaže. On se nećkao i tek negde kada se nije mogao odupreti, kada ga neko odnas upita kako je bilo na Sutjesci, on reče: 
a kako je bilo, otkud znam. Ja sam stalno bio gladan, neispavan, mokar i umoran. Idi sad ovamo, sad onamo. Imao sam neke izlokane bakandže i žuljeve i samo sam mislio da mi je da ih skinem. A onda zapuca pa bjež... briga te za žuljeve. Mnogo je naroda bilo u metežu, ne znaju kuda će, a ja pravo govoreći nisam ni znao gde smo. Danas pričaju da smo prešli preko te Sutjeske, a otkud sam ja znao kako se zvala voda koju smo gazili.     

Na uličnom buljaku ispred moje ulice na poslu pregledavam nove naslove starih knjiga. Sirano de Beržerak, Evgenija Grande i Zbornik kongresa samoupravljača iz Kragujevca. Za oko mi zapade jedna crna, podebela knjiga na kojoj je posred korica pisalo samo: Boris Kidrič. 

U kancelariji ostaci posnih kolača sa jučerašnje slave. 

Irena:

O demokratima i covjekoljupcima:
http://en.wikipedia.org/wiki/American_food_policy_in_occupied_Germany
http://en.wikipedia.org/wiki/Morgenthau_plan

Ma otkud ti idea da je "Socijalistička je vlast više insistirala da su tu zatvarani i ubijani komunisti i ostali nepodobni" ?
Koliko se sjecam uvijek su spominjani Jevreji na prvom mjestu! 

A sto se ratnog hvalisanja partizana tice, poznavala sam mnogo partizana i NITI JEDAN se nije hvalisao. Bila su to strasna vremena i ti ljudi su ih tako i opisivali. Ja se zaista ne mogu sjetiti da sam ikada nekog od njih cula da prica o "podvizima" i da se hvalisa. Mozda je to bilo zato sto su oni zaista bili partizani, a ne ustase, domobrani i cetnici (plus dobri, posteni gradjani) koji su se 1945 ukrcali na pobjednicki voz?

"By August 1945 General Clay was becoming increasingly concerned about the humanitarian and political situation in the area under his responsibility. He stated "There is no choice between being a communist  on 1,500 calories a day and a believer in democracy on 1000 calories".
(http://en.wikipedia.org/wiki/American_food_policy_in_occupied_Germany)
Iz ovog se moze zakljuciti da su njemce od smrti izgladnjivanjem spasili zapravo rusi !!
Toliko o demokraciji....

SREDA,19. decembar 2012. - 58 - Bioskopi kao žrtve tranzicije

Jutarnji ritam ustajanja, brijanja, obavljanje nužde, oblačenje, brzog pregleda pošte - obavljam uz Jutarnji program i stalne priloge kojima sam naučio raspored. dok dođe red na dr nadu Macuru i izveštaj iz Hitne službe manje više sve sam odradio. Kada se nešto pre 7 Gorica i Dragan sa Radio Beograda uključe u TV program - spreman sam za izlazak. Po navici sačekam da čujem kratke vesti u 7. 


U krug: Dačić, Vučić, Nikolić, Mišković i kojekakvi podrepaši koji objašnjavaju šta su prvoimenovani mislili, rekli, izjavili, najavili ili hteli da kažu. 
U poslednje vreme upotrebljava se kratica IBM za Integrated Border Control što se kod nas prevodi kao Integrisano Upravljanje Prelazima.
IBM me podseti na, među arapskim prevodiocima i uopšte ljudim koji su dugo živeli u arapskim zemljama, IBM kraticu osnovnih arapskih pojmova svakidašnjeg života. Tako arapski IBM znači In ša Alah (ako bog da) - Bukra (sutra) - Ma fiš (nema). U toj je kratici sadržan osnov arapskog odnosa prema obavezama i poslu. 

Posle jutrašnjeg IBM sam izašao i odmah uhvatio 65. Poluprazan. Jedna devojka je žvakala žvaku angažujući sve mišiće glave. Dvojica momaka su slušali istu muziku i povremeno puštali glasove prateći neki ritam. Pozadina jednog debelog gospodina prelila se preko sedišta. Vozač je sve vreme pričao preko mobilnog. 

Na zelenom Vencu sam se prebacio u 16 da bih izašao posle kod Doma Omladine i peške se spustio duž Skadarlije do Bajlonijeve pijace. Kod bivšeg bioskopa Balkan,  sa obe strane ulaza postavljene dve ploče. Na jednoj starijoj, već patiniranoj piše: 

   U OVOJ ZGRADI ODRŽANI SU 
      OSNIVAČKI KONGRESI
SPRSKE SOCIJALDEMOKRATSKE
PARTIJE I GLAVNOG RADNIČKOG 
SAVEZA 2. AVGUSTA 1903. GODINE
U NJOJ SU ODRŽANI I KONGRESI
1904, 1907, 1908, 1909, 1910 GODINE 

Beograd, 2. avgusta  1953 godine 


Sa desne strane ulaze skorije je postavljena mermerna tabla: 

U ZNAK SEĆANJA NA 
BIOSKOP BALKAN I SVE
ŽRTVE PRIVATIZACIJE
BEOGRAD FILMA 

        novembar 2012. 

Na jednom mestu simboli srpske istorije zadnjih sto godina. 

Možda bi trebalo dodati da se preko puta ulice nalazi studio "SINĐEL" sa podnaslovom Umetnost koja se podvlači pod kožu. 
Na staklenom izlogu pojašnjenje: 
TATTOO   PIERCING   JEWELRY   

Svemu tome treba dodati da je danas Nikoljdan, najraširenija slava u Srba. Kako se to obično kaže: Cela Srbija danas je na slavi. Pola ima slavu, druga polovina je u gostima kod prve polovine. U duhu novotkrivene religioznosti i poštovanja tradicije glavna će se priča za bogatim stolom voditi o tome da li se za slavu koja pada u vreme božićnog posta treba jesti posna hrana. Ili se može onako, za one koji ne poste, pripremiti i nešto drugo sem ribe, prebranca i posne supe. A domaćice da ne bi bile nespremne za "ono drugo" u frižideru ili pokriveno na balkonu drže pažljivo isečenu prasetinu. Sve će se to jesti naredna 3 dana. Jer danas će doći uža familija, sutra kolege sa posla, a trećeg dana ko nije stigao u prva dva dana jer je bio na istoj slavi kod nekog drugog. 

Prijatno

Zoki:

Nasi roditelji su govorili:

"Ima nesto u tom malom, ne znam samo gdje se do sada krio. U sto je te silne godine protracio umjesto da je brusio svoj talenat, mozda bi danas od njega nesto i bilo."

Dolazimo opet do starih spoznaja, drustvo, vino, zene, Kostanjac, SUPova menza itd i takve stvari sprecise da se talenat do kraja razmase.

Ja sam sve poceo razmisljati o tome koje ja sve skrivene talente imam, koji zbog raznoraznih drustvenih okolnosti nisu doslli do izrazaja. Gdje bi mi bio kraj da nije bilo vas!

Zdenka:

Druže,

Kad ti tvoj drugar ovako piše, ja bih se zamislila! Mesecima kako ovo čitam, ja se pitam: zar sam toliko bila tupava da te nisam “provalila” da u tebi postoji i neki drugi talenat, “sem tenisa”!?!? No, uteši me tvoj drugar! Ja se uplašila za sebe, kad ono ....

Vuki:

Zdenka,
I Zoki i ti preterujete sa naznakama o mom talentu. Radi se opservaciji, nataloženom iskustvu i donekle pismenosti. Ostalo je pitanje volje i upornosti. Mada ima negde istine u tome da me je profesionalni život odveo u neke druge pravce od onih kojima sam bio više sklon. Ne znači da nisam nalazio zadovoljstva i u tim drugim pravcima ali znači da bih verovatno više pružio u onim u koje se nisam upustio. Ima stanovitog nezadovoljstva u meni zbog toga ali ono nije blizu kajanja. Kajanje sam ostavio za neke druge stvari.
A oprost se, kao što znate, u svim religijskim sistemima relativno lako dobija (kupuje).

ajmo sada ka propasti sveta. Da ne zakasnimo. 

Zdenka:

Australija i Novi Zeland su ostali!? Sad da vidimo šta će biti sa nama, ovamo!?

Mislim da ne preterujemo, jer “pitko pišeš”. Nemaš pojma koliko sam e-mail-ova dobila sa pitanjem: Ko je taj voajer? A, ja sa ponosom kažem; moj drugar sa tenisa! i, tako se i ja “prilepim uz tebe”! Imam i ja nešto od socijalne inteligencije!

Vuki i Zdenka:

Ma dobro draga moja čitateljko, možda je za mene ovo pisanje normalna stvar pa zato ne pridajem svemu spisateljsku važnost. U svakom slučaju komplimente je ugodno čitati. A što da se ti ne hvališ mnome? Pa i ja se hvalim kako sam igrao tenis i družio se sa jednom doktorkom (Mogao bi opet da se hvališ, ali si “posustao”. Svojevremno sam upoznala ljude (doduše, komuniste) koji su igrali tenis sa 75 godinica: tap-tap!). Mnogima nije bilo jasno da sam igrao tenis po najvećoj vrućini i da sam to radio sa zadovoljstvom. 

UTORAK, 18. decembar 2012. - 57 - Na mostu Branka Ćopića

Jelena brate, on kao meni....devojko...pazi brate ... ja ga lajknem na fejsu za neku fotku...on meni brate šalje smajli na SMS..e p znaš šta... umišlja brate da je Bred Pit...Ja mu na fejs idiote smanji doživljaj... on meni ...ma daj ne bi ga pogledala moron...zelenilo mu curi iz nosa

Dve maturantkinje prepričavaju svoje sinoćnje komunikacije. Jedna marljivo gricka pitu od višanja, druga vanilice. Sedim preko puta njih i nekoliko stanica pokušavam doći do smisla i poretka stvari.  Potrajalo je prenemaganje u kome su one nesumnjivo znale i o kome i čemu se radi. Odustao sam i posvetio se sočnosti njihovih izraza. Na kraju jedna od njih, ona sa vanilicama koja je manje pričala, kaže, u neočekivanom obrtu: 
Dušo draga, gledaj na to sa pozicije budućeg studenta. Ti si budući akademski građanin. Ostvarenje sna svojih roditelja.
Tada smo se uspinjali na Brankov most. Još smo bili na novobeogradskoj strani. Na istoj toj strani, samo iz pravca Beograda, sa mosta je na kej skočio Branko Ćopić tamo neke 80 i neke.
Nekoliko je pisaca kojima sam se uvek rado vraćao. Ćopić je jedan od njih. Ne znam ništa o njegovom privatnom životu, tek poneku anegdotu o iskričavom i satiričnom duhu. Liči mi da se razočarao u revolucionarne prijatelje u postrevolucionarno doba. Kao da je nagovešteno:

„Lutat ćeš dugo svijetom bijelim, sa viteškim žarom,
No jednoga dana korakom neveselim, vratit ćeš se domu starom,
Sjetit ćeš se jednom svega i prosuzit ćeš znam,
Kao brod bez stijega, lutat ćeš vječno sam!“

Ali pogovor junacima mog dečaštva dira moja sećanja:

„Držite se dobro, moji dječaci! Jovanče, Striče, Đoko, Nik, Vanjka Široki, mi vas čekamo da se opet vratite. Nek bude onako kako ste se dogovorili na posljednjem sastanku u Gaju: oni koji ostanu živi, sastaće se jednog dana opet u Prokinu gaju, naložiće vatru u logoru Tepsija i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili. Pričaće dugo i s ljubavlju, ali samo lijepe stvari. Samo lijepe stvari, jer to jedino ostane iza čovjeka i to je bilo jedino bogatstvo naših dječaka.“

Tri za pedeset. Tri za pedeset. Viče na pijaci jedna žena držeći paket od tri sunđera za pranje suđa.
Kupio sam banane. Kilo za sto dinara. 

Branislava:

Branko, Branko, Branko... Da znaš samo koliko puta sam plakala gledajući završnu scenu filma Orlovi rano lete,  ona predivna dečja lica,  naročito ona devojčica sa prekrasnom crnom kikom... I ti me u ovo tmurno jutro podsetiš na to. Ipak smo mi generacija koja ima mnogo toga da se seća. Vrednoga. Hvala ti na sećanjima

Vuki:

E draga imenjakinjo. Naših zajedničkih Brankova ima na sreću dosta. Valjda je sa sakupljenim godinama u glavi, srcu i nogama stvar prirode da se više osvrćemo unazad. Drago mi je da delimo iste junake. Za mene je to dodatno bogatstvo. I zadovoljstvo na koje svi imamo pravo.
Želim ti u Novoj godini pune nekih lepih stvari, malih i velikih zadovoljstava, uživanja sa merom pa i bez mere kad ta bezmernost ne ugrožava druge.

PONEDELJAK, 17. decembar 2012. - 56 - Pustinjski izvori na ćilimu

Kultura i civilizacija nekog naroda čita se iz iz boja i slaganja ćilimovih šara ali i oglasa u novinama i natpisa na grobovima. I šta se sve prodaje po buvljacima.
Pesme Jovana Dučića i Milana Rakića. Na trotoaru još vlažnom i prljavom od otopljenog snega i naslaga zagađenja u njemu. Pored pesama baterijska lampa i brojanice od ćilibara. 

Jednom davno, u nekom libijskom bazaru u nekom malom mestu za koje nikada niste čuli, dolazio sam kod nekog starca koji je prodavao ćilimove. Više su to bile u stvari podne prekrivke jednostavnih oblika i običnog tkanja. Onako bez nekog posebnog cilja sam ga pitao šta znače šare na prekrivci.On mi je rekao da sam premlad da to saznam i da nisam odatle da bih to mogao razumeti. Ja sam u tom gradiću bio još godinu dana i često sam dolazio do njega, pa je on meni vremenom počeo pričati o šarama. Zašto su prikazane kamile u neprekinutom nizu, kako trougao označave šatore, gde se u pustinji nalaze izvori, kolika je razdaljina između palmi u pojedinim oazama. Sve sam ja to zapisivao. Tada nije bilo računara, pisao sam rukom u neku svesku. I dođavola, za čestih putovanja izgubio sam moje zapise o istoriji pustinjske civilizacije. 
U svom stanu imam jedan ćilim kupljen u Maroku, sa gustom čvoražom i bujnim šarama. Svaki puta kada pogledam na nj podsetim se bazara i starca i vidim hiljadu godina zakukuljene historije. Za mene su na tom ćilimu živi ljudi i životinje, razigrana priroda, astrologija, harmonija i historija. 

Osvanuo je na stubu ispred ulaza u Drinčićevoj nalepljen oglas: TEPIH SERVIS. DOLAZIMO KOD VAS. 

Jedan je zaljubljeni par prošao pored prozora moje kancelarije. Oni postoje samo u svojoj sreći i sve ostalo im je strano. Ili im je sve ostalo prisutno da bi upotpunilo njihovu sreću. Mogu obe konstatacije, makar koliko se činile protivrečne. 

Jeja:

Lepo Vuki !

Pročitah knjigu :Džamijska kuća"

Pravili su u toj kući ćilime koji su bili daleko poznati po svojim šarama.

A šare na ćilimu su kopirali od ptica koje bi privremeno hvatali da istraže boje i raspored njihovog perja.

Sjetilo me,

Vuki:

Nisam čitao. Moram je naći. Dve sam stvari propustio da uradim a mogao sam. Proučiti historiju ćilima i historiju trgovine i upotrebe začina. Pravio sam kojekakve beleške o tome živeći i radeći po arapskom svetu. A sve se to negde zagubilo. Bio sam dosta nemaran jer su me trenuci odvlačili u druge izazove.  Mnogo toga sam propustio. 
Ali, šta s tim. Život je uvek ispred, a iza su samo poticaji i želje. 

Jeja:

Ah, Vuki, ono što smo propustili je beskrajno, jer nam je znatiželja velika :) 

No, samo radost, radost ...

Nego, koji je tebi smisao života ?

Meni samo radost 

Odoh ja u  Narodne Novine da pokupujem neke kancelarijske potrepštine - tako se to zove makar mi ne treba za kancelariju :)