Subotnji luksuz dužeg spavanja.Sunčano jutro, ugodnih 13-14 stepeni. Uspeo sam da nađem sunčane naočale.
Ispred pekare parkirao se kamion sa kupusom. Podignuta cerada, nabacan kupus, vaga i stariji svet koji se raspituje za cene i trpa glavice u džakove. 40 din kilo.
Do njih čovek sa džakovima krompira. 50 din kilo.
U 9.00 ulazim u pun autobus! Suprotno mojim očekivanjima. Dosta starijih ljudi sa jesenjim cvećem u rukama. Danas su zadušnice, a 65 ide ka Novom groblju. Na usputnim stanicama ulazi sve više grobljanskog cveća. Žene sa kesama u kojima je pribor za čišćenje. Verovatno idu malo ranije na groblje da srede grob pre nego porodica dođe. 40 godina živim u Srbiji i nikada nisam upamtio kada su zadušnice i koliko preminuli upravljaju životima živih. Čak i Bus plus racija kod Šest kaplara ne ulazi u autobus.
Jedna je kontrolorka ušla na zadnja vrata a kolege joj izvana mašu da se vrati.
Ovaj ide do groblja.
Činjenica na osnovu koje putnici zaslužuju da im se ne pregledaju karte.
Posle pređenog mosta zaključujem da je bolje promeniti autobus. Koliko će tek zadušničara ući na Zelenom vencu. Presedam u 16 u kome ima mesta za sedenje na izbor.
Danas je udarni dan za buvljačke prodavce duž Džordža Vašingtona do Bajlonijeve pijace. Salame, kobasice, konzerve i sirevi iz Mađarske naslagani u otvorenom prtljažniku Lade. Na najlonima duž ulice jesenja i zimska polovna obuća i odeća. Noževi za sečenje kupusa i gulenje krompira. Stari telefoni. Laptom bez poispalih tipki tastature pored neke knjige Patricka White. Ako se dobro sećam radi se o australijskom Nobelovcu.
Na poznatim stepenicama "moj" beskućnik. Sam. Nalaktio se na gornji stepenik. U istrcanoj šoferskoj jakni sa velikom krznenom kragnom, u farmerkama podvrgnutih nogavica u relativno celim i urednim jesenjim dubokim cipelama. Pogledava na neku ženu preko puta njega koja prodaje bukete cveća za groblje. Izgleda mi kao neko ko se priseća svojih dragih i verovatno umrlih. Na njegovom licu seta se borila sa ravnodušnošću, ali su nepokretne oči zagledane u grobljansko cveće.
Milano 50-tih napokon se iselio iz Drinčićeve .
Posmatram iz kancelarije kako se skupljaju novi, moderni, čisti automobili. Svečano obučene devojčice započeše svadbarsko kićenje. Nakon sat vremena pojavila se trubačka ekipa Roma u ljubičastim košuljama i predugim pantalonama.
U 12 i 30 kad sam se vratio sa pijace, svadbari izlaze iz Drinčićeve 6. Ljubičasti trubači duvju što jače mogu gurajući se oko kuma, devojke u visokim štiklama sa debelim platformama.
Neki momak tik ispod mog prozora izvukao revolver i u dva navrata ispalio po par metaka u vazduh. Svatovi se popakovaše u automobile. Za 10 minuta stigla patrola policije i blokirala zaostala kola. Počeo ručni pretres prisutnih muškaraca. Čujem kroz prozor kako vođa policijske ekipe pokušava od nekog momka, koji je raspoređivao goste po kolima i organizovao kolonu, da sazna ko je pucao. On je tvrdio da ne zna, što je naravno laž jer je stajao pored momka sa pištoljem, koji je, uzgred budi rečeno, otišao među prvima u koloni i nije ga uhvatio policijski obruč. Vođa policijske ekipe rutiniranim, mirnim glasom kaže organizatoru da je bolje da im kažu ko je pucao i napravio krivično delo i da će tada biti manjih posledica, da će oni ionako saznati.... Svi koji su zaustavljeni (rekao bih 15-tak njih) tvrde da ne znaju ko je pucao. P...a ko izda.
Izlazim iz kancelarije i zgrade, policajac mi ne dozvoljava da prođem pored prozora jer su na trotoaru bile čaure. Prelazim na drugu stranu ulice i odmičem ka Bitef teatru.
Jeja samo što nije stigla. Idemo u Polet na ručak.
Dobar dan.
Нема коментара:
Постави коментар