SREDA, 31. oktobar 2012. - 18 -

Dok sam se brijao, dr Nada Macura, redovno se uključuje u Jutarnji program RTS sa izveštajem o noćnim intervencijama Hitne pomoći a postala je prijatno lice TV svojim sugestivnim savetima, upozorava da je napolju jedva par stepeni i da se spreme šalovi i rukavice. "Spreman" . Kažem sebi glasno kao mnogi stariji ljudi koji pričaju sa TV ličnostima kao gostima u njihovoj sobi.
Iz kuće izlazim pre nego su Klintonka & Eštonka počele iz jutarnjih vesti da me uveravaju kako nisu došli da zavrću ruke naglo pozapadnjačenim vojvodi Nikoliću (poznatom od skora kao Predsednik) i bucko-face Dačiću (poznatom od ranije kao Koferče) i ne traže da Srbija prizna Kosovo kao državu ali da uspostavi sa Kosovom normalne dobrosusedske odnose.

U autobusu sedim sučelice sa dve devojke. Jedna je Kineskinja. Obučena kao sve beogradske srednjoškolke (patike, farmerke, jakne) sa torbom u krilu. Ima veoma prijatno, nasmejano lice. Sa drugaricom pregledava svesku sa engleskim nepravilnim glagolima. Preslišavaju se: go, went, gone. Kineskinja govori beogradski srpski bez ikakvog zastranjivanja. Pretpostavljam da je druga generacija doseljenih Kineza. Potpuno beogradsko dete. Nekako mi je drago kad vidim tako nešto.

Pored nas prođe neki drugi devojčurak u farmerkama u kroju jahaćih pantalona. Uske nogavice do kolena, iznad toga proširenje sa spuštenim dupetom. Kineskinja i njena drugarica propratiše prolazak jahačice pritajenim osmehom. Nisam jedini koji nisam do sada video novi modni krik.    

Na uglu despota Stefana i Cetinjske, ispod table 29. novembra na kojoj je Vučić  p..da koja je izdala Voju, restoran čije me ime danima privlači svojom neobičnošću. WOK 2U. Čitam na spisku jela i sendviče koje prave. Ne umem sada da se setim čudnih naziva. Upamtio sam međutim da ima Cezar salatu. Na netu kasnije nađem da je to azijsko-kineski restoran. Komentarišu se visoke cene. I zaista,  slabo se sećam da sam nekoga video unutra.

Na moj strani Drinčićeve poređani automobili 60/tih sa starim, crnim registracijama Milana. Snimala se scena za neki film. Drinčićeva izgleda liči na Milano pre 50 godina. Rastegnuta traka upozorenja onemogućava parkiranje drugih automobila a dva momka patroliraju duž ulice. Tokom dana motali se ulicom neobični ljudi iz filmske ekipe koja se izgleda locirala u Bitef teatru preko puta.

Taman izvukoh čajne kolutiće da ih umačem u čaj, javlja se gospođa Mirjana Vukmirović, prekaljen prevodilac sa francuskog, poodmakle dobi ali neobično istrajnog duha. Izašao je prevod romana "Pustinja" francuskog nobelovca Le Klezio-a u izdanju Čarobne knjige (videti www.carobnaknjiga.rs) Poziva me u posetu da bi mi poklonila primerak romana kao zahvalnost za moju malu pomoć u transkripciji arapskih imena i geografskih pojmova. Lep početak jutra.

Doooobro jutro.

Zamisli, još uvek ne razgovaram sa ličnostima iz kutije (čitaj: TV), sem kada naši teniseri igraju (onda se iznerviram i prokomentarišem ili kada im ide dobro, kažem: “to”). Dr N. Macura je pravi dr: simpatična, sugestivna, govori narodskim jezikom, …

poz, zdenka

Zoki Jeji:

Reci mu da te stavi na listu - biti ce mu drago

Jeja Zokiju:

Zoki hvala, baš je fora, uživam čitati...

Dragi Vuki iz davnijeh dana,

Zoki mi šalje tvoja opažanja i baš ih uživam čitati.

Ajde me stavi na tvoju listu.

I - sutra sam popodne u Beogradu.

U nedelju ujutro putujem u Dubai tj. Sharjah.

Ako si za koju kofi reci kada bi ti odgovaralo? Ja sam u Skadarskoj - vidim da si u Drinčićevoj, blizu smo.

Ako budu mogli, možemo se naći i s Milom i Vukom Perišićem, moji prijatelji, literarni agenti s kojima idem u skitnju po emiratima.

 Ili kad se vratimo iza 12-og.

Veselo ,

Jeja

Draga Jeja, hvala na komplimentima.
drago mi je da smo u kontaktu.
Stavljam te na listu čitalaca. Godi mojoj sujeti.

Naravno da se moramo vidjeti.
Ja radim do 16-17. Pretpostavljam da bih sutra mogao završiti posao u 16, pa pošto smo sa iste strane reke možemo u tako neko vreme. Možemo se sutra čuti ( 063 263 579) i precizirati vreme i mesto.
Poznajem dosta svijeta iz izdavaštva pa će se naći neka tema. Tvoje prijatelje ne poznajem ali bih rado da ih upoznam.

Srdačno,

Vuki

Dragi cika Branko,

Sa zadovoljstvom citam Vase jutarnje mudrosti, doduse sa zakasnjenjem ali nepodeljenom paznjom, i ovaj mail u nastavku je mali gift-back!

Merci, et bonne soiree!

Lidija

Svakog jutra, prosečan Srbin, u demode kineskoj garderobi, ispija brazilsku kafu, seda u italijanski auto, kupi za doručak francusko pecivo, vozi ulicama asfaltiranim nemačkim parama i stigne na posao u austrijsku firmu. Odmah uključuje japanski mini-kompjuter i na engleskom jeziku počne da obavlja radne obaveze... A kad se vrati sa posla negde u kasnim večernjim časovima, opere ruke turskim sapunom, otvori slovenački frižider, izvadi iz njega konzerviranu američku hranu, nalije čašu portugalskog vina, upali južnokorejski televizor i uživa u latinoameričkim sapunicama, dok ga greje ruski gas... Eto zato volim Srbiju i sve domaće!"

U dobra stara vremena bilo je ovako:

"Svakog jutra, prosečan Srbin, u modernoj garderobi (koju su proizvodili Beko, Kluz i ostali, a koja se izvozila po celome svetu), ispija čuvenu Centropromovu kafu, seda u domaći auto koji se proizvodio i u Kragujevcu i u svakoj republici bivše Jugoslavije, kupi za doručak PKB

pecivo i jogurt, vozi ulicama asfaltiranim nemačkom ratnom odštetom ili parama koje su nemački turisti ostavili na Jadranskoj obali ili od nekog Titovog bespovratnog kredita kojim nas je svet u to vreme obasipao. I posle par minuta stigne na posao u državnu firmu gde je bio bog i batina, odnosno Radnik Samoupravljač... Odmah se uhvati za Iskrin telefon i na SRPSKOM jeziku počne da obavlja radne obaveze, bez obzira da li zove Ljubljanu, Zagreb, Skoplje, Sarajevo ili Prištinu.
A kad se vrati sa posla najkasnije u 2 popodne, opere ruke Merima sapunom iz Kruševca, otvori domaći frižider, izvadi iz njega nekonzerviranu hranu - njeguški pršut, homoljski sirac i domaće čvarke, nalije čašu dobrog Vršačkog vina, upali EI Niš televizor i uživa u domaćim TV programima, dok ga greje spokojnost i bezbrižnost."

Eto zato volim DOBRA STARA VREMENA!

Draga Lidija,

Hvala na nepodeljenoj pažnji i uzvraćenom poklonu. Ugodno je u tome uživati. Vrlo često moji prijatelji reaguju na ovaj ili onaj način na moja pisanja pa u tome i nalazim smisao. Jedna moja prijateljica (izdavač inače) hoće da to stavim u neku knjigu kada se sakupi dovoljan broj jutarnjih impresija. Ja međutim nalazim da mi je interesantno pisati onda kada znam ko će i na koji način to pročitati. U tome vidim preplitanje i znači mi više od anonimnih čitalaca. Osim toga, veći deo njih to čita ujutro kad dođe na posao pa im dođe zgodno uz kaficu. volim tako da im poklonim uz kaficu neko moje razmišljanje.

No, dosta o sebi.
Kako je kod vas? Poslom pretpostavljam ovladavate?  Deca rastu i napreduju.
Kad bih bio previše iskren rekao bih da mi nedostaje što nisam imao sopstvene dece, utoliko više volim kad vidim da neko svoju decu usmerava i gaji na lep i dobar način.

srdačno,

Branko

Dragi cika Branko,

Sa zavrsetkom radne nedelje (bar zvanicno zavrsetkom), skuvanom pilecom supicom i ukljucenom ves masinom (druga tura vikend-pranja),resih da castim sebe jednim malim predahom, izmedju spremanja omleta sa slaninicom za veceru i bojazljivog prelistavanja sociologije sa I godine Mega trend Univerziteta. 

Tu Vasa pisana rec zacas okupira moju paznju i sa potpunom lakocom i pitkom konzumacijom svatih da sedmica ima samo 5 textova :))) Moram priznati da mi zafali weekend izdanje, kao poklon vernim fanovima.....kao kada kupite dve Mars cokoladice (iako ne ljubim cokoladu, ako se secate) a dobijete i jedan Bounti gratis, tek da shvatite da bez Marsa ipak ne mozete!

Delim misljenje Vase drugarice vezano za izdavanje knjige, bio bi to lep poklon za sve "iste koji se prepoznaju" :) Mada, moram Vam i to priznati, malkice bi mi bilo krivo...Nekako se ovako osecam posebnom... jednom od retkih koja je u CC maila...tu nije svako oko dobrodoslo....samo ono odabrano... :)) Ljubomora, uzasna vrlina!

Vracam knjigu ovog vikenda, po dogovoru. Vidimo se!

Lepo vece i laku noc,

Lidija

Draga Lidija, Imao bih koješta napisati u poodmaklo doba (22.38) ne bih li bio dostojan ljupkosti vašeg pisma.
Moje kazivanje pisanih reči uvek je išlo ispred snalaženja u kompleksnom svetu životne stvarnosti u kome se nisam snalazio najbolje. Ne kažem to patetike radi nego pokušavam odbraniti svoje tvrdoglavo insistiranje na tome da ove crtice iz svakodnevnog života jednog promatrača života budu namenjene onima koji me znaju. Među takvima one imaju neku vrednost jer su iskren i besinteresan poklon.
Među 20  i nešto mojih stalnih čitalaca (preciznije: onih kojima ja šaljem poštu) ima ljudi iz raznih perioda mog sada već solidno dugog života. Većina njih se međusobno zna (mogu sa ponosom reći da sam neka vrsta maltera koji ih spaja), ali ima ih raznih dobi, pa i onih koje sam upoznao relativno skoro, poput vas.
Upao sam poslednjih dana u jednu paradoksalnu situaciju. Ja ne mogu slati svoje beleške nego onima koje sam odaberem. Na mojoj mailing listi ima jako broj dobrih ljudi koje poznajem solidno dugo pa im ipak ne šaljem svoje jutarnje zapise. S druge strane, neki moji prijatelji prosleđuju moje zapise drugima, nekim drugim svojim prijateljima koje ja ne poznajem. I koliko god ne mogu sam da proširim krug ljudi kojima se neposredno nudim, toliko mi je drago da oni smatraju ove zapise vrednim da ih preporuče i šalju drugima. Na stranu što to godi mojoj spisateljskoj sujeti, koje nisam lišen mada već neko vreme smatram da sam s onu stranu bilo kakvih želja i ambicija.

Zato ne mislim da ću ova razmišljanja objaviti u formi knjige makar me već nekoliko pouzdano dobrih poznavalaca pisane reči uverava da bi to bila dobr ideja. Mnogo mi više znači mišljenje mojih drugara kada mi kažu da sa radoznalošću ujutro otvaraju poštu.
Učiniti život prijateljima makar na tren radosnijim (makar zapisi nisu uvek vezani za optimizam) mnogo mi više znači nego da neki anonimni kupci knjige prođu kroz tekstove tražeći nešto što im je neko rekao da bi se moglo naći. Ne potcenjujem ja te "anonimne" i cenim svakoga ko u ovo doba opšteg siromašenja i borbe za život, odvoje neki dinar za bilo kakvu knjigu. Osim toga, kada čovek razmišlja o tome da će objaviti knjigu ili kada misli na čitaoce kojima se obraća, percepcija se unekoliko menja i stavovi koje kanim izreći drugačije se važu. Pomalo i sam to osećam ovih dana  kako se povećav broj komentara i kako mi se javljaju neki novi ljudi koji su u međuvremenu počeli da se navikavaju na jutarnju budnicu. No, za sada to gledam sa pozitivne strane - inspiriše me da ujutro kada krećem ka autobusu izoštrim svoju percepciju i zapazim i nešto što ranije nisam. Neverovatno je koliko se može izvući iz sebe i drugih kada se bolje skoncentrišeš. Ponekad ujutro moram da se dobro skoncentrišem kad dođem u kancelariju da napravim prve beleške viđenog i doživljenog. Ima toliko više "materijala" nego što ga pustim u konačnom tekstu. A onda naveče, kao sada, gledam da uobličim i ne preteram.
Eto raspisah se. A činim to sa zadovoljstvom jer vam se divim energiji kojom savladavate situaciju u kojoj ste se našli. Pa bih sve nekako da pomognem a malo mi je toga na raspolaganju.
Otuda dakle vi među onih 20 i nešto. Ako se to može zvati privilegijom - pa neka bude. Zaista jesam privilegovan.   

vaš obožavatelj

Izvinjavam se na brojnim pravopisnim i rečeničkim greškama. Nisam čitao tekst iznova, bio sam dosta umoran i tako to...