SUBOTA, 14. decembar 2013. - 59 -

Kineski "Zec od žada" se spustio na Mesec. Kao treća velika sila koja je to uspela. U vreme kada su se Kenedijevi miljenici spustili i zabadali američku zastavu na površinu našeg romaničnog pratioca, u Kini je u punom zamahu bila Kulturna revolucija koja je unazadila nauku i obrazovanje i Kinu vratila u razvoju na nivo drvenog pluga. 

Neko će reći da nepotrebno troše resurse na nešto što su drugi već uradili. Amerikanci će reći koliko su nauke i tehnologije pokrali od njih. Rusi će im ponuditi da idu u kosmos zajedno, Indusi će gledati da uhvate korak. A ko ima najviše državnih para da uloži?

Šta će onaj jadničak od Kim Korejski Trećeg da uradi sada kada je koknuo teču za koga kažu da je hteo da uvede ekonomske reforme kineskog stila u Koreju iz doba kulturne revolucije? On će se baviti tečinim sledbenicima za koje će biti proglašeni svi koji se Kimu III ne dopadaju. Po narodu Partije i Vođe ih Kine se vraćaju svi koje je teča tamo slao da uče nešto o tržišnoj ekonomiji. Jadnici nemaju kud. Ako se ne vrate, ispaštaće im familije koje uvek ostaju kao zalog kada neko ode u inostranstvo. Ako se vrate ... familije možda ostanu pošteđene. Ali ne bih se kladio u to.

Danas gotovo da nisam izašao iz stana. Pratio sam na BBC kako kovčeg sa Mandelom stiže na aerodrom u njegovom rodnom kraju i kako ga voze nekih 30 km do njegovog sela. Pre neki dan se ogreših kad napisah da će ga nepotrebno vucarati da bi ga narod video. Povlačim svoje reči. Gledao sam tu naoko, za uobičajeni televizijski program,  dosadnu stvar: Formira se kolona automobila, vojnih vozila, motociklista i prolaze putem sa ponekim naseljem. Gomila naroda uz put koje nikakva policija ne  može dovoljno obuzdati. Uvek negde neko istrči, neko probije policijski kordon, neko trči paralelno sa kolonom automobila. Mnogi su od ranog jutra došli iz nekih sela i čekaju svog Madibu. Niko ne plače. Povremeno igraju i pevaju. U onom koloritu odeće i slobodnog kretanja vidi se jedan probuđeni narod. 

Sa gomilom problema se suočavaju a i na kakve će tek naići. 

U jednom trenutku kada sam video da ispred kola sa kovčegom, praćenog velikim brojem motociklista uredno poređanih u trouglove, idu ogromno vojna vozila različitih namena - postalo mi je jasno da je pre nekih 20-25 godina pojava tolikih vojnih vozila moglo samo značiti da će negde biti pokolja, a da sada sva ta vojna sila prati njihovog prvog crnog predsednika i da je ta država, koja ih je držala u pokornosti i poniženju,  sada njihova država. Na prve predsedničke izbore kada je Mandela izašao iz zatvora, ljudi su danima išli na glasačka mesta da prvi puta u životu glasaju. Neke su nosili na drvenim stolicama do kutije, neke čak i u čaršavima. Mnoge drhtave ruke su spuštale svoj papirić u glasačke kutije.

Gledao sam prenos i video asfaltirani put i život pored ceste. Nisam nešto slušao komentatore. Gledao sam ljude, žene širokih kukova i velikih guzova, gojazne policajce i vojnike, decu koja trče pored puta u nekoj svojoj međusobnoj utakmici, video sam stubove za struju i telefone sa gomilom žica koje idu u raznim pravcima.

Popodne uz engleski fudbal. Siti isprašio Arsenala, Real se izvukao u Saragosi, Barsa nekako izašla na kraj sa Viljarealom. Sve te utakmice u nekoj pozadini dosadnog rada za računarom. Inoviranje već obrađenih podataka, unapređivanje prevoda, borba sa terminologijom iz oblasti drvnoprerađivačke industrije. Izučavanja proizvodnje paleta i pelete, biogasa, proizvodnje organske hrane...

U Mišinoj prodavnici tek oko osam navečer. Šareni pasulj za sutra (300 din kilo), šargarepa, praziluk, mandarine i kruške. Sutra da još nađem kakvu kolenicu.
     

Da vam serviram i jednu od Bore Čorbe u kojoj pasulj ima metaforičku ulogu:

Jad i beda u vremena krizna
ko je krivac nije lud da prizna
sigurno su krivi stihoklepci.
Idu ljudi bosi goli
sa zida se kezecu idoli
citao sam da su vodje slepci.
Opalicu kad mi pukne zivac
to je prosto kao pasulj prebranac
potreban je neki novi
Zikica Jovanovic Spanac.
Kad u glavi bude cisto
pusti nek te nosi voda
vidis valjda da je isto
i ropstvo i sloboda. 

U staklenoj plafonjerki nakupili se ispečeni kukci. Valjalo bi je sutra skinuti i očistiti.

Poanta je međutim u opasnosti sa kojom se čovek suočava kada ide ka svetlosti. 

Merci, tacon prije spavanja !
laku noc!  Kornelija

Dobro jutro Kornelija.

Ima vas nekoliko koji čitate moje bilješke pred spavanje. Ja ih obično uobličavam oko ponoći (po danu, ako stignem, upišem neku impresiju, pa naveče razrađujem.) Jedan prijatelj iz Zagreba me katkad požuruje, htio bi čovjek na spavanje a ne može bez moje priče za laku noć. Kako se ne bavim (uvijek) bajkama, a često ima sumornih strana života kojim se bavim, savjetovao sam ga d ih "upotrebljava" poslije spavanja. 

Čudno je to pisanje kada znaš tko čita. Kao što napomenuh ranije, počeo sam da pišem za moje prijatelje, sada se to već raširilo. Ima vas koji na svojevrstan način postajete prijatelji a da se nikada upoznali nismo, a ima onih koje ne poznajem nimalo. Netko pošalje nekome, taj drugi nekome trećem...itd. Ali ja i dalje kao da pišem prijateljima. Ogoljavam sebe (kako kaže jedna moja prijateljica)  i tudim se da budem iskren. I interesiraju me njihove reakcije.

Drugačije je kod pisanja književnih djela. Mučiš se da ih napišeš (rijetkome to ide lako), nađeš izdavača, objaviš knjigu. Tu i tamo možda poneka promocija, poklanjanje knjiga prijateljima, očekivanja da se možda oglase kritičari. Ne pripadam tom svijetu. Ja spremam dva romana i ne znam šta ću sa njima. Bavim se mišlju da ih pustim u nastavcima kroz blog ili nešto slično.Ali do toga je još dosta.

Aleksandra Makedonskog na arapskom zovu Iskender zu KaRNejn. (Aleksandar Dvorogi). U njihovoj tradiciji on je imao dva roga i bio zamišljen kao đavo koji je upao mneđu njih i rasturio carstvo. Takva se priča ukorijenila kod Persijanaca, ušla u farsi a poslije kroz različite kulturne međuuticaje u arapski. 

Rog = ar. karn.  Imate ime semitskog porijekla. Ne znam baš šta se dešavalo sa tim imenom i kako se kristijaniziralo.

dobar dan.

Ne znam za Arape, meni  ime dolazi od Rimljana, od gens Cornelia, dakle po Corneliji, kceri Scipiona Africkog - Publius Cornelius Scipio Africanus. Ona je ostala u historiji kroz anegdotu gdje je dosla na neko veliko primanje bez nakita. Kad su se druge matone cudile, rekla je "Evo mojih dragulja" pokazavsci svoja dva sina, bracu Gracchi, ili Grah, vracamo se na pasulj. To me traumatizralo kad sam bila mala, od tad ne izlazim bez nekog nakita! :))

Nesto semitskog imam,  no po djedu koji je bio Zidov. :) 

Stavite roman na blog, kao pisci 19 stoljeca koji su prvo izdavali romane u feljtonu po novinama. Ako izdavac naide, Jerina ce organizirati promociju, i svi cemo doci !

Ionako knjizare nestaju, sve vise citamo na tablicama. Bas sinoc smo prolazili kraj velike katolicke knjizare, La Procure, (odlicna knjizara inace, imaju u katalogu i knjige koje su na Indexu :) )  i rekli da ce za koju godinu to ostati jedina knjizara u Parizu. 

No papirna knjiga ostaje aristokratskija za pisca, iako toliko toga zavrsi zivot pretvoreno u ambalazu! 30 000 tona godisnje u Francuskoj! Nadam se da ce slavenske zemlje zadrzati volju za knjigama. Citam da se jos uvijek organiziraju veceri poezije, kao normalna pojava, ovdje nezamisljivo - dekadentni Zapad! :))

prijatna vam nedelja,

Cornelia 

Ajd da ubacim u igru i "rog izobilja" - cornucopia. U mitologiju još od Zevsa. Pisci legendi o Aleksandru su dodavali da je i on imao neki rog iz koga se hranio. Gotovo sam siguran da riječ ima semitsko porijeklo. Feničani su ga raznijeli po Mediteranu, Rimljani se sa njima miješali... i tako dalje. 

Ja nemam nekih sklonosti ka geneologiji. Arapi se rado time bave i svatko tko drži do sebe juri neko svoje porijeklo dovodeći se u vezu sa prorokom Muhamedom ili njegovim prvim sljedbenicima. Ja o svojim familijama ne znam ništa dalje od djedova. Bili su obični seljaci. Mamino prezime (Kobasić) pominje se u nekim listama sitnog plemstva u Hrvatskoj ali ne vjerujem da to ima neke veze sa mojim Kobasićima. Koji su bili mesari pa im je prezime pretpostavljam izvedeno iz zanimanja.

I ja spadam u one koji knjigu doživljavaju kao materijalnu stvar (papir i korice). Ali papir je medij, kao što je to i elektronika. Dosta se knjiga izdaje, ali generalno mislim da se dosta manje čita. Postoji neka alternativna scena gdje se čitaju pjesnici pa i prozni pisci. Nisam to pratio ni kada sam bio mlađi. Upoznao sam dosta pisaca i pjesnika ali malo njih nadilazi obično umijeće stihoklepanja. Pri tome ego im je bio veći od talenta. Povremeno naiđem na stihove mlađih i raduje me kada se dobro izraze. 

Moji će romani sačekati. Očekuje me puno posla od januara (egzistencija prije esencije = kobasice prije poezi; uostalom barem 50% mene je iz kobasičarske tradicije) pa teško da ću stići. Kad uđem u radni ritam teško da ću moći posvetiti pisanju više od sat vremena dnevno. A to je malo.

Pozdrav

Sat vremena dnevno je dobra vjezba. 

ok, cekat cemo na roman.

Ama ne kazem da potjecem od RImljana, pobogu!  Od Adama i Eve, to da, ili kako su se vec zvali nasi preci! :))

Kulen je najbolja kobasica koju sam ikad jela.

Nepreciznost i površnost dovodi do nerazumjevanja. Bavio sam se porijeklom imena a poslije prešao na geneologiju bez prijelaznih rečenica. Poveden vašom pričom o djedi židovskog porijekla p r e t p o s t a v i o   sam da porijeklo možete pratiti dalje. Teško baš do Rimljana. Ja bih možda mogao pratiti dalje od djedova kad bih pogledao crkvene knjige. Ali nisam. 

Never mind. Slatki nesporazumi u komedijama unose neobične zaplete.

Moja majka je bila dobra u zanatu kobasičarskom. Ja sam joj pomagao zato što sam morao. I malo što sam upamtio od recepture. Što mi je danas žao, mada se na internetu može naći odličnih recepata.

Srbi ne znaju da prave dobre kobasice. Možda bi tanka roštiljska mogla da prođe. Od Hrvatske do Njemačke to se radi mnogo bolje. Pa i u Vojvodini se može naći. 

Što se kulena tiče, ima ih različitih i nemaju istu recepturu. Slavonski kulen nije isto što i bosanski, ili pak sandžački i kosovski. Pa i crnogorski se razlikuje. Preferiram slavonski zbog pikantnosti, da ne kažem ljutine.
 

Trebalo bi da Francuzi imaju neke kobasice. Prije neke godine sam u Briselu, pred Božić, na ulici jeo neke alzaške. Nisu bil loše, sa dižonskim senfom.

Prijatno.