SUBOTA, 26. oktobar 2013. - 12 - Air Đoković i Jovanka Broz

Ne vidi se vodotoranj na Košutnjaku, ni kupola hrama. Beograđanka prkosi smogu dohvatajući se obasjanog neba. Divan se dan pružio ove subote.

Sedim zavaljen u baštensku fotelju kafića. Kad sutra ponovo dođem potrudiću se da mu doznam ime. Napolju se gušterišu na toploti nama najbliže zvezde očevi dece koja po obližnjim sportskim terenima pokušavaju ostvariti ambicije svojih roditelja. Svako u svom detetu sa reketom vidi budućeg Novaka Đokovića.

Po razgovorima prepoznajem da ovde ima i bivših sportista koji besposličare troškarajući novce zarađene u Kini, Kazahstanu ili Dubaiju. Prepričavaju najnovije tračeve o sudbini klubova iz kojih su potekli a koji sada grcaju u dugovima jer niko od javnih preduzeća se neće naći da im da spasonosna sredstva. Ovi bivši imaju neke svoje ideje nedorasle stvarnosti. Za njih je sve pitanje političke ujdurme - koji će političar stati iza kog kluba. Razgovore prekidaju telefonskim razgovorima o tome gde će se ko s kim i kada naći da bi nastavili istu tupavu priču.

Kada sam već pomenuo Novaka Đokovića - prvi avion naše emiratske kompanije AIR SERBIA, naslednika JAT-a, poleće danas na svoj promotivni let za Abu Dabi. Nisam znao da se avionima dodeljuju imena. Ovaj naš prvenac dobio je ime Novakovo. Osećam izvesnu nelagodu jer ne smatram pristojnim dodeljivati nekom predmetu ime živućeg čoveka.

Spuštam se avanturistički nekim puteljkom nizbrdo pored terena "Vizure". Moji skočni zglobovi naviknuti na ravno i čvrsto konačno su se malo razglavili pokušavajući da me održe u ravnoteži.

Prilazim svojoj pijaci s leđa. Od jedne pristojne žene kupujem teglu sa slatkim od dunja i oraha za 400 dinara. 

Pala je cena karfiola sa 80 na 60 dinara. 

Mesnata osušena slanina 1.000 dinara. Suvo meso od 1.200 do 1.500.  

Biciklizam se prilično uhvatio na Novom Beogradu. Na stazama je sve više porodica. Dečica sa šlemovima i zaštitnim oblozima na kolenima i laktovima.

Žene vuku pijačne torbe na točkovima.  

Pred mojom zgradom prvi put ove godine došao kamion sa kupusom. Dakle, stigla je jesen. Drug iz fakultetskih dana, nakon 7 godina diplomatskog službovanja vratio se iz Kine. Neraspoređen u ministarstvu inostranih dela. Kaže mi da je kupus 25 dinara. Pitam ga hoće li se skoro otvoriti ambasada u Saudijskoj Arabiji. Nema para. Negde bi trebalo zatvoriti da bi se negde otvorilo. Ni ona obećana u Emiratima nije otvorena iako su odnosi izuzetno dobri između prvog potpredsednika vlade i prestolonaslednika.

Sahranjena je Jovanka Broz. Koliko sam shvatio, ugurali su joj grob nekako do Titovog u Kući cveća. Ogrešila se država o tu ponosnu ženu 30 i tri godine je tretirajući kao neželjnog svedoka bivšeg vremena bez prava na najobičniju ličnu kartu i život u pristojnim uslovima.  Ja živim u vojnoj zgradi oko koje su jednako tako vojne zgrade izgrađene ranih 70-tih. Među stanovnicima ima dosta ljudi koji su po raznim osnovama radili u kabinetu predsednika, maršalatu, rezidenciji ili kako se sve to nije zvalo. Domaćice, kuvari, sobarice, baštovani, čuvari... Neretko se od njih moglo čuti kako je Jovanka bila stroga i opaka žena na vlasti, osvetoljubiva i ljubomorna. Dok je bila na vlasti.  O njenom razlazu sa Titom ne bih da pišem. Svi smo mi dosta čitali i imamo neko svoje mišljenje. Čini se da u čitavom tom mozaiku priča ima poneko zrnce istine.
Možda mogu da razumem strah partijskog rukovodstva koje se potrudilo da posle Titove smrti Jovanku udalji od svake mogućnosti javnog iskaza. Živela je u nekoj vrsti kućnog zatvora. Plašili su se ljudi priča o sebi iz usta žene koja je nedvojbeno mnogo čula. Ali kada su svi ti partizanski starci otišli sa političke scene, zar se nije mogla država osmeliti da joj život učini doličnijim. 

Na kraju ona umire u 89. godini nakon što je u bolnicu dovežena kao bolesnik sa dekubitalnim ranama, sa poodmaklim rakom kože, potpuno zapuštena, nelečena i ostavljena.  Ponos joj nije dozvoljavao da i od koga traži pomoć.

Eto tako ode sa ove šare zemaljske. Možda u isto nebo u koje se danas vinuo prvi avion nove Srbije ostavivši u historijskom sećanju JAT koga smo nekako osećali kao simbol bivše nam zemlje. 

Jugoslavije više nema. Definitivno, rekli bi današnji  klinci rođeni u vreme njena umiranja. 

Fala. Baš je lijepa priča... ;) pobojao sam se da ju neću dobiti ove nedjelje... he he he!

Pozdrav tebi, šetaču beogradski.

Josip

Zdravo Vuki,

Možda smo se ove nedelje mimoišli na mom brdu? Oko 11 sati sam skupljala šišarke ispod borova, blizu tvojih fiskulturnih stepenica, taman pored one „klupe za zaljubljene“ koja nikad nije prazna. Samo u ovo vreme nisu bili zaljubljeni, i već babe i dede ...izveli unučiće i kučiće u šetnju.

Iako je ta noć izmedju subote i nedelje trebala biti najduža noć za spavanje (pomeranje sata) ja se probudih oko pola četri, i to mislim da je bilo po starom računanju. Posle dvadesetak minuta pokušavanja da nekako zaspim, pomirim se sa tim da od spavanja neće biti ništa. Stavim veš da se pere (jeftina struja, a kako i ne bi bila u to doba) i uzmem knjigu – Saramago  piše o jednom svešteniku koji je naumio da izgradi leteću mašinu , Lisabon i okolina, 18.vek, inkvizicija..... Po prvi put čitam Saramaga, pa  iako je za tu knjigu dobio Nobela, nadam se da ću naići na neki dosadan deo i nekako zaspati. Ako li pak bude interesantno, barem će mi odagnati misli zbog kojih se budim usred noći.

 Već prvi odlomak je odagnao iluziju o spavanju - Otac Bartolomeu  kaže: postoje dve Pravde, jedna svetovna koja ima zavezane oči, kantar i mač, a druga je Pravda svete Inkvizicije koja ima otvorene oči, maslinovu grančicu i mač. Pri čemu ta grančica ne označava poziv za mir, već drvo sa kojim se lože lomače, a oni kantari kod svetovne Pravde služe za ubacivanje novčića .... Nije ni čudo da je taj njegov roman izazvao toliku buru u katoličkom svetu.

Tu saznam i da je Inkvizicaje svoje performanse u Lisabonu izvodila na trgu Rosio gde se sada ukrštaju dve najveće metro-linije. Nigde na trgu nema pomena da su tu nekada gorele lomače, a o tome ne piše ni u jednom turističkom vodiču. Šteta, da sam znala, drugačije bih posmatrala taj veliki trg sa lepim kućama i trotoarima – mozaicima.

Brzo prodje vreme uz Saramaga i njegovog sveštenika Oca Bartolomeua, i  čim je svanulo, ustadoh da napravim pitu od jabuka. Popodne idem kod Nataše i Marka na projekciju Travijate – savremena izvedba, Salzburg 2005, - oni spremili Travijatu, a ja pitu i sladoled.

Vuki, kad vikendom boraviš na mom brdu, pošalji poruku, pa ako sam budna, da zajedno gledamo u daljinu.

Pozdrav

Draga moja kumo, u početku sam ja dolazio zaista rano pa nisam ni pomišljao da ima drugih budnih meni bliskih ljudi. Očigledno sam u zabludi, što i nije neka novost. A rano sam dolazio jednostavno zato što sam se zaista budio rano. A onda, nešto se prelomilo pa u poslednje vreme ne dolazim baš na samo svitanje. Spava mi se ujutro pa ne znam zašto sebi ne bi ugodio. 

A kad se u radne dane popnem oko 9-10-11 vi ste već na poslu. U subotu i nedelju sam pretpostavljao da ste u Moštanici.

Druga je prednost kasnijeg dolaženja što se otvara kafić u 9.00 pa se može uživati sedeći pod brigom raskošnog jesenjeg Sunca i popiti čaj. Tada bi zaista prijalo društvo. Pa izvolte.  Svakako ću ti se javiti.

Saramago da. Ima toliko dobrih hispano pisaca (računam tu i Portugalce, neka se ne ljute) onih iberijskih ali i latinoameričkih. Čitava lepeza od Servantesa do Borhesa, od Lorke do Pabla Nerude. Naše evropocentrično obrazovanje držalo se više Engleza, Nemaca i Rusa, te starih Grka i Rimljana.

Pre neki dan na televiziji neka epizoda iz dokumentarne serije o Beogradu. Ova je govorila o Beogradu s početka 19. veka u vreme prvog srpskog ustanka. Kada je Karađorđe izgubio a turci počeli da se svete raji, na prostoru današnjeg Narodnog pozorišta bila je Stambol kapija. A oko nje na stotine ljudi pobijeno na kolac. Neki ruski konzul koji je tek doputovao opisao je scenu kao užasnu sliku krvi, vonja smrti i krkljanja još živućih. Kada Srbi kasnije isteraše Turke, srušiše Stambol kapiju da ne osta nikakva traga i spomena tom užasu.

Nedaleko odatle, na samim Terazijama Nemci su za 2. svetskog rata vešali komuniste i ne samo njih. Ispod visećih tela odvijao se gradski život. Ima neka bronzana ploča na Terazijama koja govori o toj strahoti.

Običavam da zamišljam vekove unazad gledajući sa tog tvog brda na Novi Beograd koji je izgleda bio obična baruština i šikara do iza rata. Most kralja Aleksandra vodio je preko Save na kupalište i Sajam (gde su kasnije Jevreji zatvarani i ubijani) i ka Zemunu i selu Bežaniji. Tako ja na belom brdu iznad ušća vidim rimske legije i njihove kasarne. 

Zdravo Dragice,
vidim da ti se svidio Saramago. Potrazila sam po web-u sta jos ima na nasem jeziku i nasla sam  "Putovanje jednog slona" kojeg toplo preporucujem:
http://www.naslovi.net/2012-10-12/domino/putovanje-jednog-slona-zoze-saramago/3954207

Laguna kaze da ce objaviti jos 11 romana pa se nadam da ce medju njima biti   "Esej o slepilu"  i "Esej o vidovitosti" koje obavezno treba procitati.
Narocito preporucujem Esej o vidovitosti . Naslov je lose preveden, jer se ne radi o "vidovitosti" nego o lucidnosti (original : Ensaio sobre a Lucidez ) . 
Pozdrav,
 Irena.

Jednoga jutra popićemo čaj zajedno.  Branislava

Draga moja, 

teško je odgovoriti na ovako lakonski sročenu rečenicu. 

Voleo bih da kažem: Voleo bih da ne pijem čaj sam.

Ali onda bih morao rekapitulirati štošta iza sebe.

Ključni pojmovi: biti sam, osamljen, samoća, usamljenost.

Svaki nosi neku svoju težinu.

U svakom od njih se donekle prepoznajem. Jedan prelazi u drugi, meša se. Dodaje se treći, pa se preliva, pa dolazi do hemijskih reakcija...

Jasno mi je da se sve to vidi iz mojih tekstova. Kao i možda neka melanholija, eventualno tuga, da ne kažem čežnja. Međutim, ne bih mogao za sebe reći da sam time obhrvan. 

Mogao bih lakonski reći: Život je tako hteo - i zadovoljiti se pomirenošću sa sudbinom. Kako god godine vuku čoveka ka pomirenošću sa drugima i sobom, tako ipak životni sokovi nekom posebnom alhemijom dižu glavu i pogled na osunčana svitanja.

Dakle. Obradovala me tvoja lepa želja i otuda moja zahvalnost.

Poljubac.

Interensantno to sa mačkom na uzici. Ni ja nisam to video, ali Cana mi kaže da naša komšika tako redovno vodi svoga mačka Peru. A tek priče o tom Peri ... npr. neko ili nešto ga pojurilo napolju i on zbrisao u veš mašinu, jedva ga komšika našla. Između ostaloga sam pušta vodu u WC-u ...

DimiZo

I