NEDELJA, 16. februar 2014. - 2 -

Vremenski prelom iz subote u nedelje zatekao me negde u avionu iz Istanbula za Dammam.  Ne znam tačno gde je između Turske i Saudijske Arabije iscrtana granica vremenske zone. Bilo kako bilo, Erbas Turkish Airline dupke se napunio i otisnuo u mrak  oko 21,30 (po turskom vremenu ,+1 u odnosu na Srbiju) i sleteo u Dammam oko 2,30 po lokalnom saudijskom vremenu (+2 u odnosu na Srbiju).  Nešto malo Evrlopljana, nešto više Arapa i velika većina Pakistanaca i Indusa, tu i tamo neko sa familijom. Većina njih sa gomilom ručnog prtljaga tako da se prtljažni prostor iznad glava brzo napunio. Neki  je nabusiti , mlađi, Saudijac žestoko protestovao što ne može svoju torbu staviti tačno iznad svog sedišta.  Mladi turski stjuard nenaviknut na nadmene Saudijce brzo je izgubio strpljenje i rekao mu da će ga izbaciti iz aviona ako se bude nepristojno ponašao.  Osetio sam da su svi ostali putnici bili na strani stjuarda ali nisu to nisu mogli jasno pokazati.  Znaju gde i idu i ko je tamo gazda. Dopuštaju sebi skriveno zadovoljstvo.

Do prozora neki Sirijac, zaposlen u IT sektoru, žena Čehinja, živi sa decom u Pragu.  Sa njima je 15 dana godišnje. Svakodnevno preko Skype. Koliko je značajan Skype. Priča o Saudiji se prekida kada na mesto između njega i mene sedne jedan srednjovečni Saudijac.    

Čudno je gledati film  „Gravitacija“ o nesreći na svemirskoj stanici, u bezvazdušnom prostoru,  na 10 km  iznad zemlje kada imaš osećaj da si i sam prepušten nadmoći, krhkosti i ranjivosti tehnike u odnosu na atmosferu i kosmos.

Pažljivo upakovana večera.  Mogućnost izbora. Odlučio sam se sendvič sa sirom i salatom i ćufte sa pirinčom. Čokoladni  mus je odličan. Uživi se čovek u ritualu odmotavanja svih tih malih pakovanja.

Dok većina spava, misli mi se nepovezano gube  u nemiru očekivanja poslovnih rezultata i  gledanju Sandre Bulok kako se muči u svemiru. 

Skoro je  40 godina od prvog putovanja u arapski svet, a 25 od zadnjeg. Sećam se tih prvih strahova da li ću dovoljno dobro znati arapski na poslu koji me čeka. Sada nemam tu brigu,  bez obzira što nisam aktivno govorio arapski više od 20 godina. Mnogo sam truda uložio u ovaj put, a ne vidim dovoljno jasno kakav je ishod moguć. U mojim godinama je teško nositi se sa neizvesnošću.

Molitva za dobar let. Najpre na arapskom, pa turskom i na kraju engleskom

Dugo rulanje aviona po širokom aerodromu.

Beskrajni  hodnici velikog  uspavanog aerodroma.

Poseban policijski odeljak za putnike koji prvi puta dolaze u Dammam. Slikanje, otisci prstiju, čekanje da pasoš prođe proveru. Sve ljubazno i polako.  Policajac nije nikada čuo za Srbiju.  Šta ću ovde,  kod koga idem, koliko ostajem, imam li dovoljno para. Čekam skoro dva sata. 4.30.

  Na izlazu me čekaju dvojica Pakistanaca sa natpisom Mr.  Branko Vuskan.

Zanimljivo , samo malo odvoji odlomke da se lakše čita..

Uživaj, putuj, piiiiši

kiss

 Jerina

Dragi Branko,

 

Nisam uspjela otvoriti "prvi dan".  Stiglo kao spam. Čak i kad sam riskirala  otvaranje nije bilo moguće.Možda se i izgubilo u kosmosu.

Sada sam u Vašem "prvom danu koji prelazi u drugi".

Taj Vaš drugi (17.-i) je za mene  prvi  ali sa neizvjesnošu i upitima koje postavljate u ovom Vašem javljanju.

Po svemu sudeći dijagnosticiran mi je karcinom crijeva. Još nedostaje laboratorijski nalaz, ali je stanje takvo da unutar dva tjedna moram biti operirana i da stvari upućuju na dijagnozu koju ne želim imenovati.  I tako  ja koja do sada nisam bila ozbiljnije bolesna, barem da pamtim, strepim od ishoda. Svi vele da treba čekati nalaze, da ništa nije sigurno dok nalazi ne stignu, da je lako operirati, da se kasnije normalno živi, mnogi su to prošli,  pokušavam obaviti što je više moguće poslova do odlaska u bolnicu . Pokušavam naći dobrog operatera. Valjda sam uspjela. Vrijeme odmiče a posla preko glave.

Svi su dobri prema meni.

 

Ali ipak

de šapnite ovom stjuardu ili nekom drugom  suputniku ili prolazniku da neku molitvu nabace i za mene i moj let. 

Na arapskom, turskom ,engleskom .....

Moj prijatelj zna  jednu lijepu molitvu  "El Fatiha", ne razumijem ništa ali ju je lijepo ćuti.

Ne poznam i poznam Vas!

Ne znam koliko je primjereno da sam Vam uopće to rekla. Ali izdržite.

Pomaže mi pisati i govoriti o tom mom strahu. A sada je 21,00 sati, moj prijatelj je odveo unuku na natjecanje u sviranju gitare ( osvojila je drugo mjesto ) pa nema nikog uz mene, a dolazak noći nije baš jednostavan.

Vaš mail je iskrsnuo na ekranu i sada ste postali žrtva mog jadikovanja.

Pišući i govoreći o bojazni - lakše dani prelaze jedan u drugi do onog odlučnog, lakše prebrodim neizvjesnost. 

Možda se tako  priviknem i pripremim na  ishod kada postane dovoljno jasan a  neželjen, te snagu usmjerim na borbu.

Jer još mi se, istini za volju, ne leti u taj drugi svijet.

Hvala na slušanju.

Silvana

Draga Silvana,

Potpuno mi je jasan vaš strah, samo pominjanje karcinoma ljude baca u očaj. Ja sam u životu često bolovao. I dalje imam raznih muka (uglavnom reumatske prirode), ali nikada od nečega što aludira na kraj života. Mada sam u 22. operisao kičmu i opasno mi je pretila paraplegija. Međutim, nisam tada bio toga toliko svestan i nekako mi je bilo strano da bi se tako nešto moglo desiti. Operacija je bila izuzetno uspešna i ja sam proživio svoj dosadašnji vek bez posebno velikih tegoba, doduše u jednom naučeno urednom životu i odnošenju prema sopstvenom telu. 

Jedno sigurno znam: čovek nikada ne sme da prestane sa borbom. Ne zato što se treba kriti od teških posledica, nego prosto zato što je život jedan i za njega se valja boriti do kraja. Život nije načinjen od neumitnog kraja, život postoji pre tog kraja. Kraj ne treba da ga uništi. 

Jasno - lako je o tome govoriti. Sigurno da bih se i ja upaničio od same pomisli na karcinom. Neki od prijatelja koje imam prolazili su slične stvari i znam da im nije bilo lako. Bio sam u njihovoj blizini, a i kada nisam, znali su da sam tu. 

Valja se nadati ali prava nada leži u borbi i suočavanju. Naravno, uz pomoć najbližih. 

Treba se držati svojih svakodnevnih obaveza, zatrpati se njima, ne ostajati sam. Energija drugih je jako bitna. Posebno je to važno naveče i noću kada sve obaveze budu iza i kada se čovek suoči sa sobom.

Što se medicine tiče - ona je na različite načine uznapredovala, ponegde revolucionarno,  ponegde više kao pomoć. Treba verovati lekarima jer to je njihov posao i oni to znaju bolje od bilo koga od nas. I pratiti njihove instrukcije. Znate i sami da neki od tih tretmana nisu laki i donose dugi niz fizičkih i psiholoških trauma. 

Godinama pre operacije kičme ja sam imao konstantan bol koji me (noću osobito) dovodio do ludila. Strašno sam mnogo čitao sve i svašta (ne o medicini, nego fakultetsku literaturu i sve drugo što me interesiralo) i istrenirao sebe da zanemarujem bol. 

To zna da isrcpi čoveka, ali se uvek iznova nađe neka energija za koju čovek i ne zna da je ima.

Moji strahovi od neizvesnosti oko posla su dobrim delom nestali jer se pregovori odvijaju u dobrom pravcu. Nije baš sve gotovo i izvesno ali nazirem gde se ide.

Poslednjih 4-5 godina sam često ostajao bez prihoda i našao se u situaciji da me prijatelji materijalno pomažu. Kako živim sam i sklon sam melanholiji, često sam mislio da sam potpuno nepotreban ikome.(Između ostaloga i to je razlog da sam krenuo u pisanje svojih beleški prijateljima). K tome, kada hoćete da se zaposlite - kome je potreban čovek od 60 godina uz toliku gomilu nezaposlenih, mladih lavova punih energije. Niko te ne pita za iskustvo i znanje, svima je potrebna energija, prodornost i poslušnost. 

Moje pripreme za mogući posao sa Saudijcima traju od maja prošle godine, mnogo sam truda uložio, puno toga pripremio a da nisam znao šta će i da li će išta od toga biti realizovano. A da ne kažem o troškovima puta.

No, moje muke ne mogu vam pomoći, sem kao saznanje da ni drugima nije lako. Ponekad je to dobra uteha. Kada god prođem pored prosjaka na ulici ili beskućnika setim se koliko mi je malo falilo da i sam postanem jedan od njih.

"Al Fatiha" je islamski "Očenaš" i svi je muslimani izovaraju pri klanjanju i u svakim prilikama kada se obraćaju Alahu. 

Ja sam doduše ateista i ne bih sada da lažnom religioznošću pružam utočište. Ali kada sam već u zemlji gde je islam potekao, potražiću kakvu vezu, pa i prečicu ako treba.

Prilažem u dodatku "Dan prvi" čisto da imate čime da odagnate misli. 

I ne opterećujte se time da svojim problemima opterećujete druge. Prijatelji postoje da bi mogli nositi tuđe probleme i muke. Inače njihovo postojanje ne bi imalo smisla. Lako je imati "prijatelje" sa kojima popijete kaficu ili odete u kupovinu. Mi se doduše lično ne poznajemo pa bismo teško mogli kategorisati naše dopisivanje kao prijateljstvo, ali ipak u nekom pogledu ono to jeste. 

A lako se može desiti da po povratku iz Saudije u neko doba dođem do Zagreba. Moji budući poslovi sa Saudijom neće biti uokvireni samo Srbijom. Za mene Jugoslavija još postoji iako sebe ne smatram jugonostalgičarom. (Prosto zato što me smeta kuknjava za boljom prošlošću. Cenim da je ona zaista bila bolja ali isto tako znam da povratka na staro nema, da život ide uvek dalje i da to ne mora da znači da ide na bolje. ali se uvek mora težiti ka boljem. Mi smo svi živeli u zabludi da je život neprekidan proces napredovanja. Možda jeste za čoveka ali ne mora biti tako neizostavno i za državu i društvo.)  

Hvala!