NEDELJA, 28. oktobar 2012. - 15 -

Jučer sam zapisao:

Na bilbordu Tozovac poziva na nekakav jubilarni koncert  - Dođite da pevamo zajedno. Malo posle na sličnom bilbordu Kemal Monteno kaže Vratio sam se živote. Deluje mi otužno to recikliranje sentimentalnih putovanja u mladost.

Moj prijatelj Dinko mi je posle toga skrenuo pažnju da je Kemo bio teško bolestan pa se bukvalno vratio životu i da ima dosta novih pesama pa nije sve samo recikliranje mladalačkog sentimenta.

Kopkalo me to jučer kao nekakvo sopstveno ogrešenje i ceo sam dan kontao šta je u svemu tome otužno.
Jutros sam na jutarnjem programu RTS video Kemu u gostima kod voditelja kako najavljuje svoj koncert večeras.

Nisam znao da mu je otac Talijan koji je bio neprijateljski vojnik koji se zaljubio u jednu muslimanku u Sarajevu i tu ostao. Mnogi su mislili da mu je Monteno nekakvo umetničko prezime, ali ne - on se zaista zove KEMAL MONTENO.

Ima glas koji je osvojio Jugoslaviju i pesme koje se lako hvataju za uho i izvedbu koja tim pesmama daje smisao.
Bolovao je i boluje zadnjih godina (koliko sam mogao shvatiti srce i bubrezi su upitanju) i bio u graničnim situacijama. Komponuje i dalje i niz je novih pesama u starom duhu na njegovom repertoaru.

Šta bi tu moglo biti otužno. Ništa. Čovek radi posao koji mu ide od ruke i radi ga pošteno. I šta je tu onda meni otužno recikliranje mladosti?
Nije stvar u tome što će na koncertu biti naši vršnjaci koji će sa ponekom suzom zapevati sa njim poznate refrene. I sam bi bio takav. Skorije (prošle godine mislim) slušao sam Terezu u Sava centru i zapevao u horu sa hiljadu drugih iako nikada nisam nešto voleo Terezu.
Ništa nije loše ni u tome što on koristi taj sentiment, manipuliše njime i pošteno radi ono u čemu je najbolji. A izleda da i uživa u tome.

Dakle šta je otužno?

Otužno je što neki trgovac ljudskim sentimentima zarađuje na NAŠIM sećanjima o boljem životu i na NJEGOVOM iskrenom trudu i uživanju da nam ugodi.
Reći ćete "pa čitava industrija zabave se zasniva na tome i samo je neki vešt menadžer tu oklnost iskoristio i napravio posao. Šta je u tome loše?"
Ništa. Meni je to samo otužno.

dobar dan.

Branko, toliko si star da bi trebao da znaš da je Kemin otac italijan, a majka sarajka.

Fenomenalno pišeš! Sačuvaj tvoje “jutarnje crtice” koje deliš sa nama, i izdaj knjigu za sledeći sajam knjiga. Kad mogu “estradne zdezde”, što ne bi ti, pismen čovek. Nisam znala da sam se sa takvim čovekom intenzivno družila toliko godina; ja bih se i  dalje družila I  pobeđivala ga, ali dotični je “pobegao”!

Poz, zdenka

Draga Zdenka, hvala na komplimentima.

1. Nisam znao za Kemino poreklo niti zdravstveno stanje. Stvar je u tome što ne čitam novine i ne gledam na TV te kojekakve emisije o privatnom životu poznatih ličnosti. Prosto me to nije nikada interesovalo jer sam ih gledao (slušao) u onome što je njihova sposobnost.

2. Što se "crtica" tiče, već je nekoliko čitalaca-prijatelja reklo da bih trebao sačuvati to i uobličiti u knjigu. Jedna prijateljica je izdavač i uporno me nagovara. Ja se toga klonim. Mnogo mi je prijatnije pisati i na umu imati limitiran krug čitalaca-prijatelja koje poznajem lično i slobodan sam da im iznosim svoja zapažanja a da ne razmišljam kako će ko šta shvatiti. Kada čovek piše sa svešću da će to biti izdato, proradi neka autocenzura i nema potpune slobode izražavanja. A s druge strane sigurno nisam od onih koji bi da skandalizira i namerno ubacuje kojekakve bljuvotine ne bi li povećali tiraž i svoju popularnost. I time nahranili svoju sujetu.
Osim toga, vrednost dnevnih beleški ima vremenski limitiranu vrednost i drugačije izgleda kada se čitaju odjednom u knjizi. Mnogo je lepše ujutro obradovati svoje prijatelje kad dođu na posao i "podariti" (izraz jednog mog prijatelja) im svoje razmišljanje uz kaficu na poslu.

3. Ti znaš da ja imam filološko obrazovanje i čitavog sam života pisao. Naravno, poslednjih 20 i više godina to pisanje je bilo ne-književnog poslovno-kancelarijskog tipa. Zadnjih 2-3 godine vratio sam se prozi i pišem 2 romana istovremeno a imam sinopsise za još par. Ove jutarnje crtice mi dođu kao održavanje forme.

Pozdrav,

Branko

E, pa stvarno sam se družila sa izuzetnim čovekom. Znam da si završio Filološki, ali nisam znala da imaš spisateljskih sposobnosti i da pišeš i knjige! Meni su jako simpatične ove jutarnje “crtice/zapažanja”; naravno uz kaficu ih čitam. A, da li bi pisao za neke novine? Mada, si rekao da bi bio “ograničen”. Ja šaljem ove tvoje komentare svojim prijateljima. Posebno su zainteresovani moji drugari koji godinama žive napolju; jako im je interesantno; čak me je moja drugarica iz Vašingtona pitala: “Ko je taj novi Duško Radović?”!?!?

poz, zdenka

Drago mi je da se to tako razvija. Nemam ništa protiv da moji prijatelji šalju to ljudima koje poznaju. Mogu i da mi se obrate direktno ako to žele. U nekoj meri godi sujeti (od toga niko nije operisan). Također godi poređe sa Duškom Radovićem prema kome se odnosim sa posebnim poštovanjem jer se sećam vremena kada je on  govorio na Studio B. Mada moj poriv nije njime potaknut. Meni je to palo napamet pre nekih godinu dana jer i ja svakodnevno dobijam gomilu kružećih zanimljivosti preko maila koje se srazmerno često ponavljaju pa ponekad idu i do banalnosti. Što ne bih ja mogao svojim prijateljima i poznanicima slati nešto originalno a opet za mene karakteristično. Pa kad mi već ide pisanje... Proletos sam prošao čitav jedan ciklus poezije sa posebnim osvrtom na arapsku poeziju i historiju, što sam sve nadopunjavao komentarima itd itd. Tako da su moji drugari na to navikli.
Ove opservacije iz 65 krenule su same od sebe. Dok se vozim u autobusu volim da gledam lica i ljude. Oobito je to interesantno ujutro kada su ljudi sveže probuđeni.
Nisam razmišljao o novinama jer ih ne čitam i nema neko mišljenje o njima. Osim toga, svi oni koji bi mogli biti zainteresovani vole da imaju komentatore među poznatim ličnostima a ja to svakako nisam, a ne bih nešto ni voleo da budem. Mada me golica misao o pojavljivanju u nekom interesantnom web obliku interesantnog profila. Ne pratim to pa ne znam mnogo o tome, a baš i nisam nešto pri vremenu. Imam dosta posla, a držim i časove engleskog. Tek naveče krstarim za svoju dušu i posvećujem se svojim romanima. Užasno sporo pišem i stalno prepravljam - tako da i sam sebi smetam.

Eto tako, drugarice draga.

Pozdrav

Palo mi je na pamet da ti predložim da tvoje pisanije staviš na neki svoj facebook (mada mi je to tako otrcano), ali je jako zanimljivo kako pišeš. Dobro te je moja drugarica uporedila sa D. Radovićem: to je njegov stil! Srećom nemaš kola, tako da možeš ujutru da “snimaš” ljude u bus-u!

Što se tiče sporosti pisanja i prepravljanja, to svi imamo problem (kada pišem neke stručne članke za časopis, nikad da se odvojim od članka: stalno ga korigujem, čitam sto puta, a to je eksplicitno; upravo sam u toj fazi)!

Već su se neki moji drugari/kolege navikli na tvoje pisanije i očekuju ga svaki dan da im pošaljem (neki put mi se desi da zakasnim sa slanjem)!

poz, zdenka

28.10. Časlavu: Ima neka ludost koja se pojavi u nečijoj karijeri. Ja sam u oblast autogasa ušao slučajno 1998. jer su dvojica starijih ljudi kanili da otvore prvu pumpu na gas u Beogradu, na parkingu Zmaja. Oni su tada bili pred penziju i nisu imali snage da se bave operativnim radom oko pumpe. Tako sam ja ušao u svet goriva i automobila. Ludost je u tome što se ja ne razumem u automobile, nikada me nisu interesovali, ne vozim i nemam vozačku dozvolu i potpuno sam van sveta tehnike. Premda me karijera arapskog prevodioca vukla po raznim oblastima i gradilištima i tehnikama. Nakon nekoliko godina rada u autogas pojavila se potreba da se učesnici tog posla (vlasnici pumpi, distributeri gasa, serviseri za ugradnju, trgovci opremom) međusobno organizuju ne bi li uticali da se donesu neki propisi i standardi koji bi tu oblast regulisali. Pošto nisam pripadao nikakvim klanovima i sa svima sam bio u dobrim odnosima, mene izaberu za predsednika Autogas asocijacije Srbije i to sam i dan danas.
Među ljudima koje sam upoznao odmah negde na startu posla bio je Toma koji je dugo radio u Energogasu i dobro se razumeo u tehničku stranu vezanu za sam gas, tehnike pretakanja, opremu za automobile i sve ostalo vezano za to. Od njega sam dosta naučio, pomagao sam mu u dovođenju mušterija u servis i napravili smo jedan normalan ljudski odnos. Pri tome mi on dođe i neki dalji rod preko moje sestre od tetke koja živi u Zablaću kod Šapca.

On je već neko vreme u penziji, zet mu je radio kod njega u servisu i oženio se Tominom ćerkom. Ćerka i zet vode servis, on nadzire i vodi računa da se radi pošteno i da mušterije imaju poverenje.
Kad mene neko pita za majstora (a toga ima često) ja obavezno njega preporučim i jako mnogo mojih poznanika i prijatelja je ugradilo gasne uređaje kod njega i ne znam ni za jedan primer pritužbe.

Sada radim za najvećeg distributera autogasne opreme u Srbiji, na širenju prodaje na druge zemlje u okruženju i Evropi. Nisam preterano sretan zbog toga ali našao sam se prošle godine u problemu (jedan posao sa strancima je završio a drugi se nije otvorio) pa sam morao prihvatiti korektnu ponudu koja je u mnogome ispod mog imena u toj oblasti. No, posao se mora korektno raditi i ja tako postupam. Doduše, pravim neke planove sa svojim bivšim norveškim poslodavcem za iduću godinu pa se nadam da će se stvar vratiti u neki poslovno okruženje koje mi više priliči.

Eto ti malo istorije i malo pojašnjenja.


Vuki

Još malo o karijeri i ludostima u koje nas život povede.

Posle osnovne škole hteo sam da upišem gimnaziju, društveni smer, jer sam obožavao geografiju  i istoriju. U osmogodišnjoj školi sam, pored poklon knjige od škole za odličan uspeh, dobijao i poklon knjigu za posebno iskazano znanje iz pomenutih predmeta.

No na drugom kraju priče stajao je otac, zanatlija koji je s mukom prehranjivao porodicu, čiji je jedini cilj bio da sin završi neki zanat ili tehničku školu. Govorio je: "da imaš sinko svoje parče hleba u rukama, da te ja izvedem na put. A ako ti treba fakultet u  životu  ti kasnije uči, ja ti ne branim" . Kao kompromisno rešenje uzeo sam državnu stipendiju za nastavak školovanja u Vazduhoplovno tehničkoj vojnoj akademiji (valjda se tako zvala). Odatle su me, na obostrano zadovoljstvo, brzo izbacili. 

Kao nastavak daljeg obrazovanja put je vodio do mašinskog fakulteta i diplome mašinskog inženjera iako to nisam želeo kao klinac. Ali Svevišnji je drugačije odredio i eto mene među najtvrdokornijim bravarima u vojnoj fabrici. 

Ovo bravarima kao Oda najvećem sinu naših naroda, voljenom bravaru Joži. 

Časlav 

Nekako ne stigoh da ti otpišem.

Mene nikada u životu nije interesirala tehnika ali me uvek na neki način dočekala. Introvertno, bolešljivo dete (otac mi poginuo kao oficir kad sam imao 10 godina), sklonost ka pisanju i društvenim naukama. O izboru studija sam odlučivao sam. Majka je poštovala moju volju. Učio sam arapski i bavio se omladinskim političkim radom. Ali sam i bolovao zbog diskushernije koju sam morao operisati 1974. Prevodilac za arapski, rad uglavnom u Libiji. Za vojsku, građevinske firme, strane firme. Gradilišta, inženjeri, majstori, radnici, Arapi, često menjanje poslodavaca. Naviknutost na rad po ugovoru na određeno vreme. Tako 10-tak godina. Onda direktorska karijera u PIM-u. Od 90-tih privatnik sa promenljivim uspehom. Pva privatna firma u kojoj sam bio suvlasnik bila je BRAVARSKA. Pravili smo metalne, zglobne, zidne nosače za TV i raznu tehniku. a onda od 1999 u gasu... Ostalo otprilike pretpostavljaš. Nisam ja b aš neki preduzimljiv tip i privatnik sam bio više po sili inercije nego svojevoljno. Zato se i nisam snalazio koliko je trebalo. Pogotovo u svetu prevara i obmana.
I sada sam predsednik Auto gas asocijacije Srbije, a nikada nisam imao niti vozačku dozvolu, niti sam vozio auto (ako ne računam Libiju gde sam vozio bez dozvole), niti se razumem u automobile niti me interesuju. Zato sam se i usmerio više na zakonsku problematiku a kao što smo pričali ona je prilično zastarela, zapuštena i neinteresantna ikome. S druge strane, pošto umem da radim sa ljudima, posao "predsednikovanja" mi lako ide i uživam uvažavanje i u domaćem pa i međunaodnom okruženju.
Zato sada i pokušavam da u tom međunarodnom okruženju završim svoju profesionalnu karijeru. I posvetim se pisanju i pravljenju rakije.