8.00
U praznjikavom autobusu sedam preko puta jedne mlade devojke u trenerci odbojkaškog kluba "Spas" sa sportskom torbom u krilu. Pretpostavljam da ide na trening. Sivo plave oči, pravilno, čisto lice bez šminke, sa neizbežnim slušalicama u ušima. Deluje veoma zdravo i zadovoljno.
Izgleda da je odbojka veoma popularna kod devojčica i devojaka. Jedna moja učenica - srednjoškolka vredno trenira odbojku i namerava kad završi školu da ode sa nekakvom sportskom stipendijom u Ameriku. Priča kako vlasnici privatnih klubova prave igračice i prodaju ih stranim klubovima. Najpre od roditelja uzimaju pare za treninge da bi napravili proizvod na kome će dodatno zaraditi. Velika regrutna baza mladih igračica zahvaljujući sveobuhvatnom radu odbojkaške organizacije omogućila je velikom broju trenera-menadžera
Kod Fontane ulazi jedna druga devojka i seda do odbojkašice.
Kratka kožna jakna, duboke čizme sa tankim đonom, široki namotaji šala, nehajna kosa. Za moj ukus možda suviše mršava. Koščato lice i sitne oči. Liči mi na neko poznato lice. Dok prelistavam fajlove lica po sivim ćelijama moždane mase, devojka otvara knjigu. Amin Maluf "Leon Afrikanac". Došla je blizu kraja.
Povremeno diže pogled i pogledava na na mokri Novi Beograd. Na dugim prstima, po jedan običan nenametljiv prsten na srednjem prstu. Ne umem da ocenim da li prstenje označava bračno stanje. Rekao bih da ima oko 25 godina. Neobično je što ne nosi nikakvu torbu sa sobom. U jednom trenutku kad je digla pogled sa knjige i brzo prešla preko nekoliko nas koji subotom negde idemo u 8 ujutro, poklopi mi se njen lik sa karakterističnim crtama lica Endi Mekdauel.
Odbojkašica i Endi odoše dalje svaka udubljena u svoje zadovoljstvo dok silazim u Makedonskoj, na raskrsnici sa Kondinom i Cetinjskom. Na uglu karakteristična zgrada Radio Beograda.
Nizbrdicom Cetinjske spuštam se do Džordža Vašingtona i Bajlonijeve pijace. Na tramvajskoj stanici jedna ukipljena žena. U donjem delu trenerke i jakni. Druga jakna, trošna i iscepanih rukava, prebačena preko glave tako da joj se ne vidi lice. Na nogama plastične papuče. Bez čarapa. Napolju je oko 10 stepeni i lagano kiši. Ona stoji nepomično poput kipa,okrenuta tako čudno da ne znaš da li čeka tramvaj, čeka nekoga ili gleda prolaznike. Ili ne vidi nikoga. Ono malo ljudi što prolaze ne primećuju je.
U uvučenom ulazu jedne zgrade do stanice, neki proćelavi čovek je promatra. Na usnama cigareta, u jednoj ruci velika kesa nekog supermarketa. Ispred njega na stepeniku otvorena flaša piva.
Na uglu Džordža Vašingtona i Drinčićeve, pored prodavnice "Višnjice", sa otvorenim pogledom na pijacu, bila je jedna apoteka. Zatvorena je pre 10-tak dana. Neka starija žena otključava apoteku i ulazi unutra sa tri Kineza. Na prozoru apoteke, na papiru istrgnutom iz neke sveske, piše "IZDAJE SE" i broj mobilnog telefona. Videćemo šta će se prodavati za koji dan ili od 1. novembra.
Dobro jutro.
Нема коментара:
Постави коментар