RTS. Dr Nada Macura. Hitna pomoć imala je 111
intervencija od sutona do svitanja. U Borči se neki momci potukli. Jedan je
drugome mačetom naneo teške telesne povrede po glavi i ramenima.
U vestima u 7 saznajem da nas u ponedeljak očekuje novi državni praznik. 11. novembra je bio dan primirja u Prvom svetskom radu, što naša država definiše kao dan spomena na sve nevino stradale od 1914. do 1918. godine. Promovisan je i amblem pod kojim će se dan obeležiti. Cvet Natalijina ramonda. Simbolika je pronađena u retkoj osobini biljke ramonda da i osušena može oživeti ako joj se doda voda. A Natalijina ramonda jer je dvorski lekar kraljice Natalije, žene kralja Milana, bio očaran lepotom njenom te je Nišku ramondu preimenovao u Natalijinu, lat. Ramonda nathaliae. Po nečijem nalogu, televizijski voditelji na reverima zakačili amblem Natalijinog cveta. Kako se država brine o simbolici i praznicima možda se za Prvi maj vrate karanfili.
Jutarnji šetači pasa interesantna su fela. Na širokom poljančetu između dva smera Đinđićevog bulevara ispred moje zgrade, odvija se jutarnji egzercir raznih pasmina i njihovih vlasnika. Slabo sa razumem u vrste i geneologiju pasa, ali jedan mali psić tankih nogu i mršavog ali živahnog tela (sličan čivavi) mi zapade za oko jer je vukao jednog muškarca impozantnog stasa (ako se neko seti Bada Spensera) žive vage 130 kg. Što mali psić od par kila vuče ljudinu od > 130 jasno se objašnjava neodoljivošću ženke koja je vukla svoju gazdaricu u njegovom pravcu veoma uzbuđeno mašući repićem. Svi se znaju od ranije. I sitni psić i i Bad Spenser i suvonjava Čehovljeva dama sa psetancetom.
Opet sam na svakoj stanici ulazio i izlazio u autobus neprestano popunjen. 10-tak stepeni iznad nule i sunačno vreme čine jutro prijatnim. Izlazim kod SIV-a jer vidim da iza 65 ide 77 koja mi jednako odgovara za odlazak na posao. Sedam pored jednom momka u sportskoj opremi. Slušalice u ušima, mobilni u rukama, žvakaća guma u ustima. Preko puta nas sede dve devojke, možda studentkinje, rekao bih istih godina. Dva različita lica. Jedno potpuno veštačko. Obrve su u stvari dve tanke, izvijeno iscrtane linije. Ruž usana u istoj je boji kao i krema koja je obložila lice. Boja mumije je boja kajsije. Druga devojka bez šminke, prirodnih obrvi i bez ruža na usnama. Prva beži od svoga lica u fikciju, druga nema razloga da beži od bilo čega.
Dobro jutro.
U vestima u 7 saznajem da nas u ponedeljak očekuje novi državni praznik. 11. novembra je bio dan primirja u Prvom svetskom radu, što naša država definiše kao dan spomena na sve nevino stradale od 1914. do 1918. godine. Promovisan je i amblem pod kojim će se dan obeležiti. Cvet Natalijina ramonda. Simbolika je pronađena u retkoj osobini biljke ramonda da i osušena može oživeti ako joj se doda voda. A Natalijina ramonda jer je dvorski lekar kraljice Natalije, žene kralja Milana, bio očaran lepotom njenom te je Nišku ramondu preimenovao u Natalijinu, lat. Ramonda nathaliae. Po nečijem nalogu, televizijski voditelji na reverima zakačili amblem Natalijinog cveta. Kako se država brine o simbolici i praznicima možda se za Prvi maj vrate karanfili.
Jutarnji šetači pasa interesantna su fela. Na širokom poljančetu između dva smera Đinđićevog bulevara ispred moje zgrade, odvija se jutarnji egzercir raznih pasmina i njihovih vlasnika. Slabo sa razumem u vrste i geneologiju pasa, ali jedan mali psić tankih nogu i mršavog ali živahnog tela (sličan čivavi) mi zapade za oko jer je vukao jednog muškarca impozantnog stasa (ako se neko seti Bada Spensera) žive vage 130 kg. Što mali psić od par kila vuče ljudinu od > 130 jasno se objašnjava neodoljivošću ženke koja je vukla svoju gazdaricu u njegovom pravcu veoma uzbuđeno mašući repićem. Svi se znaju od ranije. I sitni psić i i Bad Spenser i suvonjava Čehovljeva dama sa psetancetom.
Opet sam na svakoj stanici ulazio i izlazio u autobus neprestano popunjen. 10-tak stepeni iznad nule i sunačno vreme čine jutro prijatnim. Izlazim kod SIV-a jer vidim da iza 65 ide 77 koja mi jednako odgovara za odlazak na posao. Sedam pored jednom momka u sportskoj opremi. Slušalice u ušima, mobilni u rukama, žvakaća guma u ustima. Preko puta nas sede dve devojke, možda studentkinje, rekao bih istih godina. Dva različita lica. Jedno potpuno veštačko. Obrve su u stvari dve tanke, izvijeno iscrtane linije. Ruž usana u istoj je boji kao i krema koja je obložila lice. Boja mumije je boja kajsije. Druga devojka bez šminke, prirodnih obrvi i bez ruža na usnama. Prva beži od svoga lica u fikciju, druga nema razloga da beži od bilo čega.
Dobro jutro.
Нема коментара:
Постави коментар