PONEDELJAK, 12. novembar 2012. - 26 -

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

Znate ono kad vam se neka melodija ili napev usadi u glavu i celog se dana ne možete osloboditi potrebe da je vrtite u glavi ili čak glasno izlazi iz vas u ponekoj prilici.
Jutros sam bez prisile vremena i tačnosti krenuo na autobus obradovan Disovim stihovima na neverovatno sugestivan način izgovoren razgovetnošću Petra Kralja u jutarnjem programu koji se prisetio godišnjice njegove smrti.
A pesma je došla dok mi je iščezavao jedan upečatljiv san koji me u svojoj neobuzdanosti držao i dobrih 10-tak minuta nakon buđenja toliko jako da nisam znao u kojoj se stvarnosti nalazim. Bože koliko se toga nakupilo u podsvesti i na koje se sve načine arhivirano i pomešano iskustvo,  želje, emocije  prepliću i prave neki svoj svet.

Praznik sećanja na I svetski rat se nastavlja danas. Odlučio sam otići do posla na par sati. Više uradim i nemam presiju radnog vremena.
Autobus u 8 i nešto. Sedim preko puta devojke smeđe, duge kose sa "Ray Ban" naočalima. Kratka crna jakna dignute kragne, farmerke sa zakrpama od teksas materijala u drugim bojama. Pored nogu putna torba. Palac krstari po mobilnom i šalje SMS. Nokti lakirani u svetlo plavo i jarko žuto naizmenično. Mladima sve pristaje.
Do nje sedi jedna dama bliska mojim godinama u ukusnom smeđem kaputu. Na reveru štipaljka sa mikrofonom i kablom koji vodi u jedno uho. Rekao bih da sluša neku prijatnu muziku.
Do mene sedi jedan muškarac 50-tih godina u izlizanoj zelenoj vijetnamki, izlizanim farmerkama i dubokim cipelama. Proćelav i sed, sa malim repićem.

Posle Zelenog venca i terazijskog tunela autobus skreće ka skupštini. Takva izmena rute iznervirala bi neupućene putnike koji ne bi da kasne na posao. Danas su svi mirni a meni se pružila lepa prilika da prošetam prostorom ispred Skupštine. Vreme je lepo, sunce će danas ugrejati do 20 i nekog stepena. Prolazim praznjikavim platoom i sećam se petoktobarske revolucije kada sam se nagutao suzavca. Nemam osećaj razočarenja kao mnogi koji su se ponadali medu i mleku posle pada Miloševića. Za mene je bilo dovoljno da jedan neproduktivan i zaostao režim ode. Znajući dobar deo opozicionara (onaj kabinetski - neoperativan se udružio sa kafanskim bukačima) nisam imao iluzija. Proces promena nije vezan samo za političke promene.

Prolazim pored knjižare "Nikola Pašić" na istoimenom trgu. Nekada se zvala "Komunist" i bila veoma živa i levičarska. Sećam se agilnog i nasmešenog osoblja. Trg se tada zvao Trg Marxa i Engelsa.
Knjižara je prepolovljena. Jedan deo je potpuno prazan, a drugi ima knjiga po rafovima i deluje više kao skladište. Za mene tužna igra historije. U izlogu prevladavaju srpski naslovi. Natrpali se ravnogorci, srpske žrtve, Jasenovac, Od Indije do Srbije (naslućujete poreklo Srba), odgovori Stjepanu Mesiću, Hrvatska u svetlu istorijske istine, istina o NDH....
Najviše mi pažnje uzela svešćica bez ikakvih ukrasa:

Da sam ja
Ivica Dačić
predsednik vlade Republike Srbije
saopštio bih narodu istinu
o teškom ekonomskom stanju
Srbije
koje preuzima
od prethodne vlade

Institut
za ekonomsko-pravne ekspertize
Beograd, jula 2012

Meni se ipak mnogo više dopada:

Da sam ja netko
pozvao bih sve djecake
dao bih im igracke i
pustio ih da se cijeli dan
igraju i jure.

Radili bi divne stvari,
prekratki bi bili dani
voleli bi svoje skole djaci
da sam ja netko
...
Svim majkama bih izbrisao bore,
ucinio da ocevi ih vole
davnu ljubav da im vrate
i da mirno zive svoje sate
da sam ja netko.
Ne bi, ne bi ljudi zivot proklinjali
sve bi ruze zeni poklanjali
kako bi se zivelo i kako bi se voljelo
i kako bi dobro bilo
kako bi se zivelo i kako bi se voljelo
i kako bi dobro bilo
da sam ja netko.

Dobro jutro..