PONEDELJAK, 11. novembar 2013. - 27 - Imrul Kajs - paradigma arabizma

Nedim Gursel, turki književnik, napisao je knjigu "Alahove kćeri" (izdanje "Geopoetika", 2012) prepličući priče o nastanku islama koje je čuo od svojih predaka u detinjstvu sa temeljno proučenim okolnostima u Arabiji 6. i 7. veka. 

Nemam nameru da prepričavam, valjalo bi da je pročitate. Sa neočekivanom otvorenošću pa i provokativnošću obraća se prema temeljnim vrednostima i historijskim događajima vezanim za Muhamedovu pobedu monoteizma nad paganskim višebožjem. 

Ovo pišem, međutim, što mi je Nedim "ukrao" moju omiljenu pričicu o najvećem predislamskom pesniku arapskog jezika Imrul Kajsu. Biće da sam vam nekada o njemu nešto napisao ali se ne libim da ponovim. Dakle, taj izopšteni princ plemena Kinda, lutao je po pustinji, pijančevao, zavodio žene i sklapa stihove. Da vas podsetim - radi se o 6. veku po rođenju Hrista. Kada mu ubiju oca, on, iako izopšten, jedini krene da se sveti ubicama. Tražeći tako pomoć da bi obnovio kraljevstvo svog oca obreo se u Konstantinopolju (=Carigrad = Istanbul) na dvoru čuvenog cara Justinijana. Ovaj ne htede da ga primi i princ se zlovoljno smucao velikim gradom čekajući. Justinijan mu po nekim posrednicima obeća neku pomoć i Imrul Kajs krene za Arabiju. U međuvremenu, Justinijan sazna da mu se princ motao oko žene Teodore (koja je po Nedimu bila seksualno veoma aktivna) preko čega nikako nije mogao da pređe. Posla vizantijski car po nekom emisaru na konju arapskom princu crveno-zelenu svilenu košulju kao znak svog posebnog uvažavanja. Emisar sustigne principa u nekom karavanseraju nadomak Angore (današnje Ankare).  Sutradn Imrul Kajs obuče osobitu košulju jer je, po Nedimu,  hteo da zavede kćer nekog lokalnog plemića. Beše žega i on se oznojio a taj se znoj pomešao sa otrovom kojim je svila bila natopljena. 

Elem, Imrul Kajs umre u mukama, (tradicija kaže da mu je koža otpadala u komadima) i bi sahranjen u Angori. Tvrdi se čak da su Grci koji su živeli u Angori kasnije sagradili spomenik u Angori kada je njegova poetska slava stigla do njih. Navodno se taj spomenik održao negde do 12. veka. 

U nekim od burnih dana dinanstijskih prevrata, neki osvajači Angore porušiše spomenik jer ortodoksni muslimani ne trpe da se ljudski lik pokazuje u likovnim delima bez bozira radilo se o slici ili skulpturi.

Vizantijski car dakle ubi princa, kasniji islamski fundamentalisti rasturiše mu grob, a ipak nadživeo je sve njih.

Nedim je obradio tako jednu od najpoznatijih legendi arapskog pesništva. Bolje nego što bih ja ikada mogao. Ostade iza ovih reči moj ponos što je neko to lepo ispisao i pretpostavljam nadogradio, a pomalo i žal što ne stigoh i sam uraditi nešto što sam još pre 30-tak godina hteo. 

No, imam ja i drugog arapskog pesnika koji mi leži na duši i njega neću propustiti. I neću vam reći o kome se radi. Da mi neko ne ukrade ideju.

Hej, ne zamerite čangrizavom i zlovoljnom matorcu. Danas sam imao nenadanu operaciju na prednjim zubima. Vilica mi je raznmontirana i sada, po prestanku dejstva injekcija, tupi bol mi je okupirao glavu.

Ovo pisanje je imalo u potpunosti terapijsku funkciju.