SREDA, 6. novembar 2013. - 22 - Češanje butine

Deo Đinđićevog bulevara od Arene do Hajata vrlo je živ oko 11 pre podne. Na strani gde je B92 pa do početka ulice sve neke banke neka međunarodna činovnička čuda. U prizemljima načičkano prodavnicama, kafeima i brzom hranom. Sav taj mladi svet koji čini služinčad niza ustanova izlazi na pauzu. Ne znaju šta bi pre: da li da popuše koju, da razgovaraju preko mobilnog, da pojedu, da ogovaraju, da se opuste i možda nasmeju. Mladići u odelima, uskim pantalonama i izglancanim cipelama, devojke u odeći koja se obično definiše kao izgled poslovne žene. Besomučno vuku dimove, kuckaju SMS poruke, jedu sendviče. Zbijeni kafići trude se da im daju što raznovrsniju ponudu. Konkurencija je velika i svi gledaju da nekom dovitljivošću privuku kupce. 

U mojoj banci neka nova devojka na blagajni. Usporeno, ljubazno i metodično uspeva nekako da mi izračuna i uzme novac za ratu kredita. Kao i svakog meseca posle takvog oproštaja od novca izlazim ubilački raspoložen. 

Sve to gorko raspoloženje osladi se čas posla kratkom scenom u kojoj jedna devojka u sivoj suknji uz butine (biznis izgled ne dozvoljava da suknja bude prekratka), u crnim štiklama, sedi ispred jednog kafića na barskoj stolici i metodički jede neki trouglasti sendvič iz dezinfikovanog, deratizovanog i dezinsektovanog pakovanja. Sedi na barskoj stolici tako da joj je jedna noga ispružena da dohvati tlo a druga se štikla zakačila za okrugli držač. Telo se nekako uvilo. Dok je u jednoj ruci držala sendvič, druga se ispružila i češala butinu.

Menjanjem kanala uleteo sam u film "21 gram" sa Šonom Penom, Benisiom delo Torom i Naomi Vots. Film je interesantan ali ne bih da prepričavam zaplet. Naslov potiče od uverenja koje su mnogi naučnici početkom 20. veka smatrali činjenicom: da prilikom umiranja, u tom istom trenutku zadnjeg izdisaja, telo se olakša za izvesnu težinu. Neki tip je izračunao da telo ostaje lakše za 21 gram. Dakle, 21 gram je razlika između života i smrti, ili, ako je nekome prijatnije, duša nam teži 21 gram.  U taj 21 gram treba da stane sve što smo od rođenja do smrti nosili u sebi, sva razmišljanja, emocije, odluke, sreću, tugu...

Čini se da ona igra ajnca dobija svoj smisao.

Gledam večeras još jedan dokaz delotvornosti placebo efekta. Jednoj grupi studenata su organizovali žurku sa dovoljno alkoholnog pića. eksperiment je trajao 2 sata i grupa se vremenom počela ponašati sve razularenije. Kad je prošlo 2 sata svi su ocenili sebe kao pripite ili čak pijane, ponašali su se bez inhibicija, sramežljivi su postali odvažni, ćutljivi su postali pričljivi, povučeni su se smejali ... Na kraju eksperimenta rečena im je istina: pivo je bilo bezalkoholno, votka je bila voda sa nekom aromom. Niko, ali baš niko, nije poverovao da je zaista tako. Svi su se osećali tako fino napiti, pijani, pripiti i divno raspoloženi.

Primakla se ponoć. Mislim da je potpuno u redu da otvorim flašu kaberne sovinjona. Da ne bih počeo umišljati kako me opio onaj 21. gram života. 

Kako čovjek može piti sam vino....? I to još pred ponoć? Pored toliko prijatelja.... ;)

Josip

Priznajem da mi se to nikada do sada nije desilo.Za mene je piće društvena kategorija. 

Nije mi ni sinoć padalo na pamet dok me nije prepala mogućnost da istrošim svoj 21 gram života. 

E sad, što sam sinoć bio sam nije neka posebna novost. 

Popiti čašu vina sam - to već jeste novost. 

Što se pak prijatelja tiče i oni su kojegde po svetu, bili sami ili ne. Važno je da ih ima. Pa neka i oni popiju jednu, čisto onako radi sećanja.

A sad bih da složim materijal za večerašnje javljanje.