Jučer me zakačio išijas. Ni sinoćnja čaša kabarnea nije me spasila tegoba mada mi je pomogla da se zbog toga ne nerviram. Današnji sam dan proveo u relativnom mirovanju, ležuckanju, laganom hodanju, umerenom sedenju i malom razgibavanju.
Jučer sam propustio sam igranku povodom 20 godina postojanja Beogradske Otvorene Škole (BOŠ). Danas ceo dan razmišljam o tom fenomenu koji je počeo kao slobodoumna ideja par zanesanjaka (uključujem sebe) koje je vodio dr Refik Šećibović i koji su hteli pokazati da postoji način da se čovek školuje razbijajući ex cathedra format. Ja sam jednu godinu vodio tu školu, kada je pretilo da se raspadne, a kada smo uspeli da nađemo stabilniji izvor finansiranja. Kasnije je vođena sjajnom Vesnom Đukić škola postala institucijom. Sve to možete naći na BOŠ-ovom sajtu i nije mi stalo da se hvalim. Moja je uloga sada u povezivanju osnivačara i menadžmenta preko članstva u Upravnom odboru.
Ono što mislim da valja reći je nešto drugo.
Tih godina Miloševićeve vlasti, bilo je dosta građanskih pokreta u kojima sam učestvovao (počev od Beogradskog kruga) iz kojih je niklo mnogo tzv. nevladinih organizacija. Situacija je bila plodna da se preko kojekakvih zapadnih fondova dođe do novca. Sve što je mirisalo na opoziciju Miloševiću moglo je, uz malo spretnosti i poneki dobar program, doći do nekakvih para. Mnogim intelektualcima je to pomoglo da bukvalno prežive godine političkog opozicionarstva. A za mnoge znam da su samo uzeli novac i ništa osobito nisu uradili. Samo su prepisivali nekakve izveštaje i zbunjivali parodavce.
Uostalom, većina tih NGO naprosto se ugasila i izgubila svoj smisao osobito nakon promene vlasti nakon pada Miloševića.
Ja vidim BOŠ kao svetionik drugačije Srbije. Odgovorne, vredne, pametne, uporne i vođene moralnim principim. Možda izgleda smešno pričati o moralu u ova vremena degradacije vrednosti. Ali ipak. Vodstvo škole je svojim umećem umelo da obezbedi značajna sredstva da bi se najbolji studenti završnih godina naučili nečem novom i nečem što na svojim fakultetima nisu imali - a da za to ne moraju da plaćaju. Potom se škola okrenula radu na raznim političkim, obrazovnim, i društvenim projektima gde je stekla reputaciju nepotkupljive i sposobne organizacije koja nije nastala da bi štrpkala tamo nečije pare i lagodno živela kvazi političkim životom. Radilo se na stotine projekata, krug angažovanih mladih ljudi neprestano se povećavao, a rukovodstvo je umelo da nešto zarađenog novca i dalje plaća školovanje po 30 najboljih svake godine učeći ih za život.
I kad prođe tih 20 godina (baš mi je žao što nisam mogao biti sa osnivačima sinoć) ostane onaj polet sa početka i hiljadu studenata koji misle svojom glavom. Čovek se nekako ponada da nije sve izgubljeno u ovoj zemlji u kojoj su ratni profiteri postali bogataši, gde je korumprian režiom napravio tajkune, gde sada tajkuni prave državu i formiraju vlast, gde mediokriteti pokrivaju stvarnost od politike do kulture i sporta.
Ja, sa svojih 60, sa kojom povrh toga, radujem se što sam toliko mlad da mogu dočekati one koji obećavaju.
Neko mora baklju nositi dalje.
Branko, s ovim tekstom ti si bio tamo... ;) ne tuguj. Popij čašu i u naše ime za BOŠ!
Josip
Tvoj najveći Fan moja drugarica Rada, ovako je prokomentarisala tvoj juče opisani dan!
poz, zdenka
Baš si revnosna, Branko ide dan za danom… i dok se neko ljuljuškao on je na žalost ležuckao i tako propustio BOŠ-ovu žurku, ali će(mo) zato, nadajmo se, doživeti ostvarenje njegove vizije “Ja vidim BOŠ kao svetionik drugačije Srbije. Odgovorne, vredne, pametne, uporne…”
Radmila
Dragi Branko,
hvala ti za pohvale i lepe reci!! Nedostajao si nam na proslavi..nadam se da ces brzo ozdraviti i da cemo se uskoro videti.
Srdacno,
Vesna
hvala ti za pohvale i lepe reci!! Nedostajao si nam na proslavi..nadam se da ces brzo ozdraviti i da cemo se uskoro videti.
Srdacno,
Vesna
Нема коментара:
Постави коментар