SUBOTA, 2. novembar 2013. - 18 - Tonga od Jamesa Cooka do Brigitte Bardot

Nisam mogao zaspati nakon obilja jela i pića prethodne večeri.

Završih sa pričom Brankice Stanković. U sudbini jedne hrabre žene, novinarke, lomi se čitava stvarnost političkog i kriminalom prožetog života ove zemlje. Njeno objavljivanje istine deluje kao donkihotovski poduhvat. Lično je ne poznajem i ne mogu suditi o njenoj ličnosti. Iz onoga što je napisala deluje kao visprena, drska, neumoljiva ličnost koja pomalo paranoično teži ka istini. Ne znam ništa o njenom privatnom životu i kako je privatni život uopšte moguć kada si pod policijskom zaštitom. Živeti niz godina zaštićen grupom profesionalnih ćuvara tuđih života kada jedinu privatnost i osamu možeš doživeti u zatvorenom prostoru koji je prethodno dobro obezbeđen spolja i kada napolju neki ljudi ne spavaju da bi ti mogao spavati.

Do boli iskrena priča. Ko bi od nas mogao biti toliko hrabar da progovori javno o najkrupnijim kriminalcima i političarima, da bode u oči najmoćnijim ljudima u zemlji. Ćitamo knjigu o hrabrosti koju sami nemamo niti možemo imati. Čitamo knjigu o retkima koji se usuđuju glasno reći istinu mukotrpno čeprkajući po svemu što moćni ne žele da se vidi, čuje i zna.

4 sata ujutro. Treba odspavati da bi se sutra bavio pripremama za veliki posao koji me očekuje.   

Oko 8 me probudio me Džejms Kuk, slavni engleski moreplovac i moj junak iz detinjstva. Obožavao sam čitati knjige o moreplovcima i otkrivanjima novih svetova. U mom snu Kuk je umirao probodem kopljima na nekom od ostrva Tonga. Historijska istina međutim pouzdano određuje njegovu smrt 14. februara 1779. na nekom od ostrva Havaja. Nakon inicijalnog prepoznavanja svoje sobe kao nepeskovitog utočišta bez domorodaca sa kopljima, pokušao sam dozvati u sećanje zašto sam Kukovu smrt smestio na Tongu. Male sive moždane ćelije su napokon dozvale u sećanje skorašnje čitanje nekog članka o tome kako je na Tongu doplovio neki brod koji pripada ekolozima koji žele da spreče preveliki lov na kitove i tune.

Novinar je napisao da je preterani izlov tuna od strane stranih ribarskih kompanija ugrozio lokalne ribare koji sve ređe mogu da nađu žutorepu tunu koja je posebno cenjeni specijalitet. Priča novinar kako su kuvari u hotelu «Captain Cook» bili sretni šta će imati tunu ovih dana na meniju. Drugo osoblje hotela je brzo otišlo do najbogatijeg meštanina u mestu koji je agent neke španske ribarske kompanije. Španci su zakupili pravo eksploatacije a njihov lokalni agent je obećao hotelu da će im nabaviti led da im ulovljena tuna traje što duže. Tako tongoanci žive od nešto turizma i mrvica koje im udeljuju Španci.

A ekološki brod koji ometa ribarske kompanije u poslu ribljeg genocida zove se – Brižit Bardo.

 E to je bila riba!