Neki mikrobiolozi predlažu da jutarnju kafu popijete između 9.30 i 11.30. Preciznije, kofein treba uneti u organizam (ako uopšte treba) najmanje sat vremena posle buđenja i početka dnevnih aktivnosti. Stvar je u kortizolu koji se luči najviše kada je čovek svež posle buđenja. Drogu ne treba unositi kada je kortizol na vrhuncu nego kada počinje slabiti.
Doduše, ja kafu ne pijem, ali čaj da. Što me ne opravdava, jer tein u biljci čaj ima više droge nego u kofeinu. Ali to se ne odnosi na one čajeve koji se uobičajeno piju kod nas: nana, šipak, kamilica i druge od aromatskog i začinskog bilja. Te biljke ne sadrže tein ali verovatno imaju nešto drugo manje ili više narkomanski prihvatljivo.
Pretpostavljam međutim da je svako od vas razvio neki jutarnji ritual koji ima delimično narkomanski karakter. U principu nemam ništa protiv toga sve dok zavisnost ne ugrožava druge ili sopstveni opstanak. Pristalica sam slobodne volje i držim se one: ne čini drugome ono što ne bi voleo da čine tebi. Primer: Nisam pušač i slažem se sa zabranom pušenja u javnim prostorima. Niko nema pravo da me tera da udišem dim koga je neko drugi ispustio. Međutim, zašto bih branio pušenje nekome kome je to očigledni užitak. Ali takva osoba bi trebala da vodi računa o mom užitku udisanja čistog vazduha pa bi mogla da radi mog užitka smanji svoj užitak. To je u izvesnom smislu nefer. Egoizam jednog užitka ugrožava egoizam drugog. Ova logička preganjanja mogla bi ići u nedogled.
Dok sam ovo pisao, jeo sam grožđe. Užitak koji nikome ne škodi.
Priča o "romskom plavom anđelu" nestala je iz medija. Otkako su otkriveni romski roditelji deteta, mediji su se zadovoljili konstatacijom da se radi o siromašnim Romima. I tačka. Ko sada da se bavi romskom prodajom dece, socijalnim temama o siromaštvu i prosjačenju. Tema je izgubila rasnu sočnost. Dete je romsko, ergo, njihov problem.
Problem rasizma svako malo iskrsne negde. Pa i tamo gde ga ne bi očekivao.
Pre nekog vremena, Opra Vinfri je ispričala slučaj koji se dogodio njoj u Cirihu. Jedna od najbogatijih žena sveta, Amerikanka afričkog porekla (rasno i političk korektan izraz za crnce u Americi) otišla je u neku ekskluzivnu prodavnicu ženskih torbi. Razgledala je torbe i našla neku od 30.000 Evra. Prišao joj je sumnjičavi prodavac koji se plašio da kani maznuti torbu i rekao joj da je ta torba preskupa za nju. Ona kaže da je mirno izašla iz radnje i nije htela da pravi problem.
Njen čuveni TV shaw se ne prikazuje u Švajcarskoj i logično je da je nisu prepoznali. No, prodavac nije ovako reagovao zato što je nije prepoznao (ne verujem da on inače poznaje ostale svoje kupce) nego što je takve boje kože.
Sve to u vreme kada se u Švajcarskoj odvijala debata o segregaciji tražilaca azila. Neki gradovi su naime tražili da im se zabrani dolazak u izvesne javne objekte ili ustanove: bazene, dečja igrališta, biblioteke. Da bi se sprečili incidenti sa domaćim domorocima.
Ali, ne mora se ići za takve primere u Švajcarsku.
Jučer su u nekom mestu u Srbiji (zaboravih ime, a mrzi me da tražim po internetu) demonstrirali tražeći da se iz mesta ukloni kamp za azilante. Sve je više jadnika iz Sirije, Iraka, Afganistana, Pakistana i severne Afrike koji raznim švercerskim putevima prelaze preko Srbije da bi se domogli obećane zemlje u liku Evropske Unije. EU pak sve više zatvara vrata za takve pa se gomilaju u zemljama predvorja Evrope. Kapaciteti kampa za azilante u toj srpskoj varošici su premali a azilanata je sve više. Neki su u obližnjoj šumi iskopali zemunice i dolaze u centar po zagarantovani obrok. Neki provaljuju u prazne vikendice, drugi se zadržavaju u parku po ceo dan.
Taj problem nije samo rasistički. U opštem osiromašivanju srpskih palanačkih mesta dođe još jedna beda ljudi koji nemaju ništa. Institucije socijalnog zbrinjavanja tromo reaguju (ako uopšte reaguju), dolazi zima, hladnoća...
Нема коментара:
Постави коментар