PETAK, 8. novembar 2013. - 24 - Čorba od prazi (pori) luka

19 vagona uglja izronilo je iz Bežanijskog tunela dok sam se peo stepenicama. Da nas greju ove zime ili da nam daju struju.

Dok dahćem na usponu, jedan konj crne dlake, vezan za ogradu, mirno pase. Pa digne glavu i pogleda me procenjujući moje namere. Plašim se konja još od detinjstva kada me jedan ugrizao. Lagano se udaljavam dajući na znanje da nemam opasne namere.

Kruške i mušmule  100 - 120, dunje 130, kesten 200, grožđe od 100 do 120, karfiol 60 kao i cvekla. Dok sam tako gledao cene na pijaci nastade strka. Komunalna policija je krenula sa jedne strane ulične pijace i svi nelegalni prodavci počeli su da pakuju svoje zavežljaje robe i raštrkali se u raznim pravcima. Dva nabubrena momka u kvazi policijskim uniformama ležerno su zastali kod prvog koji nije uspeo da se spakuje i imao sam osećaj da ne znaju šta da rade sa njim. A i on se smeo pa ih gleda kukakvnim očima očekujući da mu kažu šta valja činiti. Država uteruje poresku disciplinu. Prodavci sa legalnim tezgama tobože ravnodušno gledaju muke nelojalne konkurencije. S jedne strane, svesni su da ovi neprijavljeni prodavci ne plaćaju ni običnu tezgarinu. S druge strane, ne žele da se zameraju nikome od konkurencije.  Ovi napumpani momci će otići, razbežali prodavci će se vratiti i pijaca će opet živnuti. A kada pijaca nije živa, nema ni prometa. Jedan nudi kore, drugi jaja i sir, treći suvomesnate proizvode...

Ima li nekog TV programa bez kulinarenja. Zabavni programi gotovo se ne mogu zamisliti bez sponzorisanog krkanluka. U živim emisijama, gomila narodnjaka, pokoji ofucali roker, muzičari neispavani posle noćnog posla, napirlitane voditeljke, sportisti a neretko se nađe i neki političar. Da bi se neki restoran izreklamirao, donese brdo hrane a sprema se bogme i na licu mesta. Nametnuti ideal dobre kuhinje je hrpa roštilja i eventualno salata.

Ne bih da budem prestrog jer ima emisija o pripremanju hrane iz kojih se koješta može naučiti. 

Danas sam naleteo na jednu, na nekom od stranih kanala, u kojoj se govorilo o korejskoj kuhinji.Ajde da ne govorim sad o povrću čija imena nam ništa ne znače. Britanski kulinar otišao je do jedne starije žene koja je očigledno vrlo uvažana u Koreji i kod koje mnogi Koreanci dolaze na obuku za pripremanje starih koreanskih jela. Više od same hrane mi je bio interesantan red i odnos prema hranjenju. Na početku jela, žena se zahvalila neznanim seljacima koji su uzgojili povrće, zemlji, vodi i Suncu koji su ga stvorili i ljudima koji su seli sa njom da ga jela pojedu. 

Jede se tako što se sve mora pojesti (porcije su male), a na kraju svakog jela, svako mora u činiju da sipa vode i pomeša ostatke jela sa vodom i sve popije da se sva hrana pojede a činija bude čista.

A sada moj današnji recept za supu ili čorbu (ne pravim razliku). 

- jučer sam kuvao karfiol, šargarepu i koren peršuna te oguljen krompir. Skuvano povrće sam izvadio i ostavio tečnost. (Povrće sam posle propržio i služio kao dodatak šampinjonima proprženim sa belim lukom i nešto lista  peršuna).

- Danas sam u jučerašnju tečnost ubacio praziluk (poriluk), integralnu rižu (pirinač) i vratio ostatke jučerašnje šargarepe i korena peršuna. Na pola kuvanja sam dodao dva gnezda testenine za supu (juhu), paradajz (rajčicu) u prahu i alevu papriku. Naravno, sol (so) i biber (papar). Na kraju sam malo narezao i ljute papričice.

Ove potonje sam možda mogao i izostaviti. Što sam ustanovio tek kada sam krenuo da jedem. Kako je bilo? Hm. Jestivo - svakako. Možda bi valjalo izbalansirati namirnice. Ukus? Prevladava prazi (pori)luk - što mi je i bila namera. 

Ocena za tehničko dostignuće - prolazna. 

Ocena za umetnički dojam - iznenađujuće pozitivna.