Morate najpre pogledati prvu fotografiju u prilogu.
Neka mlada majka sa detetom probija se kroz peščanu oluju u blizini grada Timbuktua u Maliju. Zadivljujuća fotografija. Toliko životne borbe i odlučnosti. Kako li je samo zaštitila svoje dete.
Timbuktu je u dubini Sahare, mesto, grad, na kojem se susreću islamski narodi Severne Afrike (Arapi, Tuarezi, razna nomadska plemena) i crnački pojas ispod Sahare. Mesto presecanja karavanskih puteva. Grad velike trgovine robom, robovima, kulturom i naukom.
Prošle su godine, tokom i nakon pada Gadafija, kada je došlo do značajnih pomeranja fundamentalističkih struja u Severnoj Africi, onamo dođoše neki od najrigidnijih islamista koji preziru sve što nadilazi bedan život šatorskih nomada. Spaljivali su knjige, žene nisu smele same da izlaze na ulicu, ubijali su muškarce koji nisu dolazili u džamiju na klanjanje. Hteli su da se otcepe od crnačkog neislamskog dela Malija. Francuska vojska i vojske nekih afričkih zemalja sprečili su njihovo širenje a potom ih i potisnuli u planine. Grad je oživeo. Čitao sam priče o tome kako su obični, siromašni ljudi, muslimani i nemuslimani, spašavali knjige iz bogatog nasleđa i sakrivali ih od fundamentalista.
Knjiga je opasan neprijatelj.
A sad pogledajte drugu fotografiju, onu koju sam nazvao "Raskrsnica u pustinji"
Zime 1978. bio sam na mestu gde se ukrštaju karavanski od mediteranskih naselja, egipatskog dela Afrike, atlantskog dela na zapadu, te crnačkog na jugu. Vidite me na raskrsnici puteva. Desno vodi za Sebhu (ka jugu), a levo ka Hunu (sever), sve to u Libiji. I danas se sećam tog hladnog novembarskog dana i celodnevnog putovanja autobusom. Oficiri iz Jugoslavije, nas četvorica prevodioca i par libijskih oficira, na putu do Sebhe. Trebali smo da držimo obuku radaristima i raketašima libijske vojske. Bili smo u toj pustinji nekih 5-6 meseci.
Znao sam ja tada za Timbuktu i prezimio kojih hiljadu kilometara od čuvenog grada.
Znao za nj i čitao o njemu i snivao kako ću jednom stići do tog grada čije ime tako čudno i primamljivo zvuči
TIMBUKTU.
Nisam nikada dospeo do tamo.
Ovog sam leta pratio šta se tamo dešava, čitao kako neke budale u ime tradicije i vere uništavaju neku drugu tradiciju i veru nesvesni o čemu se radi. Šta tamo neke knjige znače, šta profesori ima da truju decu.
Kada je došla francuska vojska, islamisti se povukli, narod je počeo da vraća u biblioteku knjige koje su sklonili od islamista i čuvali ih po kućama i ko zna gde, rizikujući svoje živote. Život za knjigu.
Ima nade.
Dobro jutro, dragi druže, prvo u još jednoj godini naši turbulentni života. i ogromno hvala za fotografiju br. 2. Fascinantna. Želim ti lep dan
Branislava
Draga Branka, meni je baš ta fotografija najinteresantnija od svih koje imam o sebi.
U vreme tih putovanja bio sam u uzbudljivoj stvarnosti u kojoj su se mešala neobična mesta i neko moje mršavo znanje o nepoznatoj arapskoj Africi.
ali najpre da se preživi ova praznička euforija.
Prvi dan nove godine, najbolje vam zelje.
Vidite da se sve nastalo u 12 vijeku : cak i Timbuktu !
A odgovor na vas mail o sestri cu napisati kasnije, kad me prode post-festiva depresija. Feste volim prije, a kad produ, imam utisak da sam gubila vrijeme. I tako nastavljam gubiti vrijeme. :)
Cornelia
Нема коментара:
Постави коментар