ČETV RTAK, 26. decembar 2013. - 71 -

Srbija ima sreće s vremenom. Našla se ovih dana u nekoj traci od severoistoka do jugozapada Evrope koju nisu pogodili izlivi klimatskog gneva. Nit hladnoće, nit snega, nit kiša i poplava. Tek danas primećuje se nešto košave.

(Does it worry you to be alone)
How do I feel by the end of the day
(Are you sad because you're on your own)
No, I get by with a little help from my friends,
Mmm, get high with a little help from my friends,
Mmm, gonna to try with a little help from my friends

John Lennon, Paul McCartney, Joe Cocker i njegov ispucali glas.

Sastanak u "Perperu" sa jednim mogućim poslovnim prijateljem koji gradi kogenerativnu elektranu (proizvodnja toplote i struje) sa šumskim, drvenim otpadom (biomasa) kao sirovinom. Čovek suvereno vlada podacima i 3 godine se uporno bori sa opštinskom i republičkom administracijom. Vlast na sva usta priča o obnovljivim izvorima energije a kada neki čovek napravi računicu i zagrize da nešto napravi - naiđe na općinske glupane koji bi da mu nikako poduhvat ne uspe (srpski: da komšiji crkne krava) i na prepredene republičke birokrate koji ne vole da se išta kreće van utabane staze poznatog. Da ne govorim o kojekakvim sanaderima koji bi da gricnu neki procenat. Međutim, ovaj je čovjek uporan, sredio je imovinski status i došao do građevinske dozvole. Napravio financijsku konstrukciju i traži partnere ...

Popili smo po dva čaja od nane (ja) i produžena ekspresa sa mlekom (on) dok smo uobličili njegove želje, mogućnosti i moguća rešenja. 

Ima zadovoljstva u radu kada naiđeš na nekoga ko zna šta hoće, ume da izračuna kako i koliko mu treba, posvećen je cilju i pri tome zna da više ne može sam dalje. 

Posle Perpera prošetah do Fontane, do pošte. Srećom ne beše red iza žute linije, a k tome, radila je na šalteru moja omiljena poštarica s kojom uvek razmenim neke flertujuće poglede ili ubacim neki komentar. 

Duž Pariske komune do Tošinog bunara i nazad kroz Studenjak. Na klupama gledališta na otvorenoj sceni doma kulture "Studentski grad", dvoje mladih razmotali škarnicle sa pecivom i jogurtom. 

Ona ima prćast nosić i veliki šal oko vrata. On je suvonjav i u nekoj drap jakni koja me podseća na "vijetnamku" koju sam nosio u studentsko doba dok se nije raspala.

Kako je teško nešto promeniti. Čak i one obične stvari. Što sam stariji primećujem da ne volim da menjam odeću i obuću. Mislim da imam neku robu koju nisam nikada ili sam retko obukao. Drugu pak nostim do raspadanja. 

Muka mi je uzeti neki novi mobilni telefon. Telefoni postaju naprave koje imaju svakog đavola u sebi i treba stalno nešto novo učiti da bi se nečim ovladalo. 

Kada ljudima na poslu kažeš da bi trebalo nešto da rade drugačije nego što rade, oni se opiru jer im se remeti konfor poznatog. Čak i kad im dokažeš da će im tako biti lakše, brže i svrsishodnije. ne prihvataju, izbegavaju, zaobilaze, destruiraju i ponekad namerno rade kontra da bi valjda dokazali kako ne treba ništa menjati. Amerikanci su zbog toga izmislili pisane procedure (for dummies) i izgradili autoritet koji traži od podređenih da se procedura poštuje. Tipični vojnički postulati.

Moj jučerašnji gulaš danas sa karfiolom (malo skuvan /da baci "ključ"/ pa propržen na maslinovom ulju sa belim lukom) posutim majonezom. Izražavam javnu zahvalnost mojoj kumi Ireni na dobrom savetu.

Na mom krevetu  društrvo mi prave sledeće knjige: "Gde si bio Adame?" prvo delo Hajnriha Bela (skoro sam pri kraju);
                                                                        "Vaskrsenje" Lava Tolstoja (također pri kraju);

                                                                        "Rad i samootuđenje" Džemala Sokolovića (prilog Marxovoj kritici rada; često se vraćam);

                                                                        "Marksizam i antropologija" Maurice Godelier (opet zbog Marxa), 

                                                                        "Filozofija u tragičnom razdoblju Grka" Fridriha Ničea.

Slažem se. Nije to baš društvo za krevet. Ali ne zanoveta, ne hrče, ne ustaje noću. Ali i ne diše, ne miriše, ne širi toplotu, ne sanja, ne budi se.

Komšinica uključila mašinu za sudove. Noćna jeftinija tarifa. 

Ispred "Simketa" neki tip uporno lupa na prozorče i traži cigarete. 

Košava skinula dobar deo preostalog lišća na brezi ispred mog prozora. 

Neoprezni vozač poskakuje automobilom preko ležećeg policajca. 

Ulice opustele. 

Semafor uporno menja svetla neprekidno komandujući nepostojećim vozilima. 

Dobro jutro,
da nastavimo  korespondenciju ; dali ste mi ideju procitati Vaskresenie, bar dok ne pocnu Tolstojeve misticne nebuloze, koje sam uvijek preskocila kod Rusa! Rat i mir je divan monumenat, odusevi me citati o Napoleonu i Velikoj Armiji vidjenim s druge strane, zadnji put sam se skoro rasplakala kad je Bagration poginuo... :))

ali nihove misticne krize, brrrr....

Cornelia

E ovdje se slažem bez oklijevanja. Ta ruska mistika mi nikada nije bila prijemčiva. Literarno čak dosadna. A Tolstoj je preopširan i sve mora da kaže. Vaskresenie nije nešto naročito ali jako dobro portretira tadašnje rusko društvo. Posebno odnos plemstva i inteligencije prema seljacima.
Ja ga čitam da bih video neka dramaturška rešenja u odnosu likova.

Šta se doručkuje tamo kod vas? Prilično sam bezidejan za danas.