vuksan: ČETVRTAK, 19. decembar 2013.

недеља, 8. јун 2014.

ČETVRTAK, 19. decembar 2013. - 64 -

Kada sam tragao za poslednjim rečima koje je Engels, zvani General, uputio svom prijatelju Marxu, zvanom Mor, marta 1883. citirao sam reči iz rukom pisanog koncepta za govor na groblju. Posle sahrane 17. marta, Engels je napisao članak za nemački list levice «Der Sozialdemokrat» i parafrazirao sopstveni govor.

Zašto se upetljavam u grobljanske govorancije? U konceptu govora Engels je napisao o glavnom Marxoom otkriću a u samom govoru je objasnio taj zakon:

Marx je otkrio zakon razvitka ljudske historije: jednostavnu činjenicu, koja je dotad bila skrivena pod ideološkim naslagama – da ljudi prije svega moraju jesti, piti, stanovati, odijevati se, prije nego što će moći da se bave politikom, naukom, umjetnošću, religijom itd.; da, prema tome, proizvodnja neposrednih materijalnih sredstava za život, a time i svaki stupanj ekonomskog razvitka jednog naroda ili jedne epohe, čini osnovu iz koje su se razvile državne institucije, pravne koncpecije, umjetničke i čak religiozne predstave dotičnih ljudi, i da se one stoga moraju objašnjavati iz te osnove, a ne, kao što se dosad događalo, obrnuto.

Tu se, dakle, nalazi začetak marksističke priče o odnosu baze i nadgradnje. Simplifikacijom te priče dolazilo se do raznih redukcionističkih fenomena kao što je npr. socrealizam u umetnosti. Koliko god su se i sami Marx i Engels bunili protiv takvih nedozvoljivih pojednostavljivanja, praksa socijalističkih zemalja ispod Staljinova šinjela išla je smešnih izvitoperavanja. Smešnih? Morao bih se izviniti onima koji su glavom platili kada bi kakvom pošalicom ili vicem popratili socrealističke izložbe slika prepunih preplanulih žetalaca, nasmešenih zagaravljenih rudara i odlučne sovjetske žene snažnih grudi i jednog otkopčanog dugmeta (najgornjeg) na košulji.

U Karlovcu smo imali jedan takav partizanski spomenik velikih razmera. Lepo smešten u centralnom parku na rubu čuvene Karlovčke zvijezde. Nema porodice i deteta iz tog doba koje se nije slikalo oko spomenika. Sećam se da smo se penjali na snažne figure. Među svojim fotografijama nemam nijedne i jedva sam uspeo naći neku fotografiju na kojoj se vidi taj monumentalni spomenik Vanje Radauša. (Pozivam mog druga Vladu Forjana koji ove beleške čita da malo pročačka po svojoj foto arhivi. Ne verujem da se neće naći taj spomenik koji je neizostavan deo našeg dečaštva.)

1991. je miniran. Navodni se bakarne figure negde čuvaju (ili barem delovi), vučje glave su poskidane a mermerni deo još stoji. Onako ogoljen. Perivoj sa bistama narodnih heroja (biste skinute naravno) se sada zove Perivoj dr Franje tuđmana. Doduše pročitah da ima inicijativa da se spomenik restaurira.

Možda će neko nekad srediti i onu parnu lokomotivu ispred železničke stanice u Beogradu, ofarbanu u plavo, koja je valjda jedna od prvih koje su pripadale poznatom Titovom "Plavom vozu". Čekajući danas autobus za Šabac (Nikoljdan je i važi ona otrcana rečenica: Pola Srbije slavi tu slavu a druga polovina je u gostima. Tako se i ja uputih kod moje sestre od tetke u Zablaće kod Šapca) prošetah do stanice i videh kako rđa izjeda lokomotivu. Videh i voz koji ide preko Zagreba za Villach a na jednom vagonu je pisalo da ide do Zuricha. Ukupno 4 vagona, uključujući i vagon restoran. Postavljen za polazak, ne videh nikoga u vagonima. Obuze me neka tuga.

Jednog septembarskog jutra 1971. došao sam tako noćnim iz Zagreba da upišem fakultet u Beogradu. Majka i ja smo znali da ćemo dobiti stan od vojske već negde na proleće 1972. Koliko sam samo puta išao vozom do Zagreba i nazad. Eh.

Autobus pun. Idu ljudi u goste na slavu. Poneka žena sa sređenom frizurom. Iz kesa vire pakovanja kafe, poneka flaša i bonbonjere. Devojka s druge strane prolaza (studentica rekao bih) zadubila se u neke matematičke zadatke. Jedan ljubazan momak ustaje i ustupa mesto nekom starijem čoveku. Gde sam ja to upao?

Riblja čorba, odličan pasulj, dimljena i pohovana riba. I Marinini kolači. Dobre de, koja rakija pre jela i štogod vina tokom i posle ručka. Moja sestra ima ćerku i sina. Ćerkina ćerka krenula u gimnaziju u Šabac (društveno jezički smer). Svako jutro ustaje u 6 na autobus da bi bila u 7.30 u školi. Posle škole dva sata lamata po gradu da bi sačekala autobus do sela i došla kući u 6 naveče. Jezici joj dobro idu (imala je dobre nastavnice francuskog i engleskog u osnovnoj) a na moje iznenađenje i likovanje ima i latinski u gimnaziji. Imam još tri "unuke". Rastu kao iz vode. Doneo sam im knjige iz engleskog. Odmah se smestile na nekom kauču i prelistavaju. Eh.

Vaš