ČETVRTAK, 23. januar 2014. - 95 -

Da se malo odmaknem od Francuzica i kurtizana. Da bih ostao približno u istom vremenu s kraja 19. veka našao sam lik jedne lepe mlade dame.

Dama sa slike je Lenka Dunđerski, bila je najmlađa kći poznatog veleposednika Lazara Dunđerskog. Siromašni pesnika Laza Kostić upoznao ju je kao dvadesetogodišnjakinju kada ga je dobrotvor i prijatelj ugostio 1891. Nesretni Laza je tada imao 50 godina,  razlika u godinama kao i čast prijateljstva sa njenim ocem sprečavala ga da svoju zanesenost ostvari u pravoj ljubavnoj vezi. Lenka je izgleda bila očarana njime i njegovom poezijom pa je odbijala mnogobrojne prosce.  Kažu da je zaluđeni pesnik čak pisao Nikoli Tesli preporučujući Lenku proslavljenom naučniku.

Neznajući kako da se izvuče iz tog pakla, Laza se ženi 4 godine kasnije  bogatom Julijanom Palanačkom iz Sombora koja ga čekala dobranih dvadeset godina.

Kum im je bio Lazar Dunđerski.

Dva meseca iza tog venčanja, Lenka umire u Beču u svojoj dvadeset i petoj. Zvanično od tifusne groznice.  Nezvanične verzije idu od samoubistva do sepse posle abortusa.

Za ovaj tragičan događaj, Laza je saznao dok je tokom bračnog putovanja boravio u Veneciji. Obuzet tugom kakvu nije mogao ni da zamisli, otišao je u crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute) i pod okriljem njene grandiozne lepote, dugo se molio, plakao u sebi, da niko suze ne vidi. 

Tako je nastala najlepša oproštajna ljubavna pesme u nas.

Nakon što pročitate i podsetite se pesme, najtoplije preporučujem da pročitate izvode iz njenog dnevnika sa ovog linka http://www.srbobran.net/content/133/1044-1085-1077-1074-1085-1080-1082-/1/

Mene je opčinila.

Oprosti, majko sveta, oprosti, 
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat' u te,
Santa Maria  della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o  ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to  jave slomio ma',
za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,

al' ipak necu nikoga klet';
sta god je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje gresne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
 gasnuse zvezde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. -
 O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led  mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zasto se  mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muža i žene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad  je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.

A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo sto dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dodje da prsne glava
o mog života  hridovit kraj,
najlepši san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
u raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve ce se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.