NEDELJA, 2. februar 2014. 105 -

Danilo Kiš je u nekoj televizijskoj emisiji govorio o svom drugovanju sa Brankom Miljkovićem i kaže kako je nekih 10 dana pre Brankova samoubistva, Branko pun žara govorio o tome kako su veliki ruski pesnici u godinama koje su već dosegli Danilo i Branko okončavali svoje živote svojom voljom, nabrojviši tu naravno Jesenjina i Majakovskog. 

Ja nalazim dosta sličnosti, kao što rekoh, između Sergeja i Branka. Jedino što je drugi imao drugačiji odnos prema ženama, o čemu možete naći nešto u sećanjima prijatelja. (Valja sećanja uzeti sa zrncima soli, svi mi na svoj način obrađujemo svoja sećanja.)

Ali Branko je bio pun pesnik, od malih nogu je pisao i oblikovao stihove, čitao i prevodio, izmišljao i pisao. Tako nešto može samo da se rodi. 

Naravno, surova i surevnjiva sredina, gomila beogradskih kafanskih i univerzitetskih intelektualaca, vrcavih i umišljenih, lenjih i svadljivih, okomila se na njegov talenat i na neki način oterala Branka u Zagreb gde je on pokušao nešto drugo. 

Tako je Jesenjin pred smrt otišao iz Moskve u lenjingrad i okončao u nekom hotelu. Tako je Danilo Kiš otišao u Francusku, zgađen i ogađen. 

U poslednjoj noći njegovog života, između 12-tog i 13-tog februara 1961. godine, viđen (op. BV Branko Miljković) je kako pije u društvu nekolicine devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su ga kako je govorio da je završio sa uobraženim urednicima, političkim ulizicima i partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći, napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane sa nekim. Pronađen je obešen o drvo u blizini kafane. Imao je 27 godina. 

San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
KO NE UME DA SLUŠA PESMU SLUŠAĆE OLUJU
ali:
HOĆE LI SLOBODA UMETI DA PEVA
KAO ŠTO SU SUŽNJI PEVALI O NJOJ