PETAK, 31. januar 2014. - 103 -

1921. u ateljeu slikara Georgija Jakulova u Moskvi skupilo se društvo. 44.godišnja balerina  Isidora Dankan,  u providnom crvenom kostimu igrala je svoj «ples sa šalom». Snažno, provokativno i gotovo drsko. U društvu je ona ugledala plavokosog mladića 26-godišnjeg Sergeja Jesenjina o kome ništa znala nije. Znala je tek po koju reč ruskog i rekla mu da je kao anđeo a onda dodala i «čort» (đavo).

Rodila se jedna neobuzdana ljubav, bez prepreka zbog neznanja jezika i razlike u godinama. Išli su po prijemovima, ona je plesala bosonoga a on čitao stihove.

"Ti si, moja gipka, lakonoga breza, Stvorena za mene i za mnoge druge."

Kad je Isidora krenula u Pariz da sahrani majku, oni se venčaše da bi on mogao dobiti vizu. (Ženio se on počesto i pre a bogme i posle Isidore, imao i gomilu dece – ali o tome bi se dala napraviti druga priča). Posle Pariza odoše za Ameriku gde se ona trudila da ga prihvate kao pesnika. Organizovala je prevođenje njegove poezije, pravila književne večeri. Ali, nije išlo. Videli su ga samo kao prilepak slavne plesačice i njen hir.

On je postajao sve depresivniji, tukli su se i svađali, alkohol se pomešao sa muzikom i stihovima. Anđeo je sve više postajao čort. Desilo se da je na jednom od njenih koncerata on potpuno pijan izazvao skandal da je ona zvala policiju i strpala ga u psihijatrijsku bolnicu. Nakon tri dana trežnjenja, kada se vratio ona za njega više nije bila vatrena igračica. Vratio se u Rusiju.

U decembru 1925. par dana pred samoubistvo, neki njegov prijatelj je bio kod Sergeja.

“Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isadore. Ona mi ga darovala. Eh, kako me je volela ta starica! Ona mi je i poklonila šal.”

Nekoliko dana posle toga, napisao je svoju poslednju pesmu “ Do viđenja druže, do viđenja”. Sutradan je presekao vene, izvukao cev od parnog grejanja a onda je Isidorin šal zavezao oko vrata i obesio se. Morao je jako biti siguran da ga smrt neće zaobići.

Kada je slavna balerina čula za tragičnu smrt svog supruga, potpuno se povukla iz života. Dve godine nakon, dok je zaogrnuta dugim šalom ulazila u auto, jedan kraj šala se zapetljao u točak automobila. Kada se automobil pokrenuo, točkovi su povukli šal i udavili Isidoru.

Jednom sam gledao neku predstavu sastavljenu od baletskih slika, gledao ples sa dugačim crvenim šalom (mislim da je Sonja Vučićević plesala) koji je trebao da predstavi čarobnost ljubavi i tragiku njihova kraja.  

Ove hladne, vetrovite i neuviđavne večeri mogli bi nas ugrejati ovi njegovi stihovi:

Haljina modra i plave oci.

Lagao sam dragoj jedne noci.

Draga pitala:"Mecava vije?

Spremit cu postelju, pec se grije."

Odgovorih dragoj:"Netko sa visine

cvjetovima bijelim pokriva daljine.

Postelju spremi pec se grije,

bez tebe u srcu mecava vije."

Ajdemo Branko, vješanje pomoću Isidorinog šala, tako sentimentalno i nevjerijatno zvuči, niste siguran da to nije verzija GPU ? to sa šalom su malo pretjerali u scenariju.

Kad gledam njegovu posmrtnu fotografiju na hotelskom krevetu,  vise sam naklonjena onima koji govore o ubistvu - imao je bolan izraz i naziru se tragovi udaraca na licu i na rukama.

Što ne znači da nije patio od ruskog etničkog ludila,  i mogao se ubiti sutradan. 

Pjesnike prvo ubijaju, da bi ih citirali potom...

Cornelia

Ogromna je literatura nikla na njegovoj smrti.Razne verzije o (samo)ubistvu. Moguća je i upletenost GPU. Moram priznati da mi sve to nije važno. Ono što vi zovete "rusko etničko ludilo" bi ga verovatno dovelo do toga da se i sam ubije ako mu već neko nije u tome pomogao. 

Meni se svideo lajtmotiv šala: Ples sa šalom, poklonjen šal, šal oko njegovog vrata i nesretna smrt Izidorina davljenjem sopstvenim šalom. Ovo potonje je nedvosmisleno utvrđeno policijskim izveštajem. Također je dokumentovan i njen ples sa šalom (mislim da sam negde video i sliku - mrzi me sada da tražim). Ovo ostalo je prepričavanje. Moguće da je i tačno.

Opisi poslednjih par dana Jesenjinovog života pokazuju toliku rastrzanost i krajnosti da ih je teško pojmiti. Pri tome čovek je imao 30 godina,  5 brakova i ne znam koliko dece. I nesumnjiv talenat, erudiciju i stalnu potrebu za pisanjem. Nešto slično kao Branko Miljković čija je 80-godišnjica rođenja ovih dana bila. Njegovo samoubistvo u Zagrebu jedna je neobjašnjiva sudbina.

Mene je više interesirao taj odnos sa dosta starijom ženom na zalasku karijere, njegov i njen pokušaj da USPE u Americi. Kako taj vunderkind ruske poezije nije sebe našao u američkom načinu života. Ogromna tema za neki dobar biografski roman, ali nemam nameru time se baviti. Ovo je samo jedan ovlaš omaž.

Košava se jutros kao malo smirila ali igraju više grane topola, borova, breza i platana ispred moje zgrade.

Bas dirljiva prica, Vukica moj...

Pozdravusha,

D.