Umrem li,
ostavite balkon otvoren.
Dijete naranče jede.
(Vidim sa svog balkona)
Kosac žito kosi.
(Čujem sa svog balkona.)
Umrem li,
ostavite balkon otvoren!
Svaki, ali zaista, svaki puta kada uzmem u ruku naranču setim se ovih stihova Lorkinih. Forma svedena na sliku i zvuk. Svedenost na haiku formu.
Odavno znam za ove stihove i odavno me opseda ideja kako bi trebao izgledati jedan petominutni film bez reči snimljen u jednom potezu.
Na krevetu, širokom bračnom, sa baldahinom, u velikoj prostoriji sa parketom, visokim prozorima sa lelujavim zavesama i visokim plafonom. Neka žena hoda, parket neznatno škripi pod njenim baletankama. Na krevetu, smrtno ranjen, u krvavoj beloj košulji, sa zasukanim rukavima, u izlizanim farmerkama, bos, leži muškarac srednjih godina, krvlju slepljene poduže crne kose sa sedim premazima.
Jedva podiže ruku prema prozoru i žena u baletankama prilazi prozoru i širi lakim potezom prozračne zavese. Napolju je sunčano, oznojeno posle podne. Prozor se nalazi na prvom spratu jednog letnjikovca. Ispod prozora je velika terasa sa pletenim stolicama. Na okruglom stolu od pruća, preko prebačenog stolnjaka čiji krajevi dolaze skoro do tla, bokal sa vodom i ledom. U bokalu plutaju naranče. Dvoje dece, dečak i devojčica, jure se po terasi. Zamorena jurnjavom devojčica se uspentra na stolicu i posegne za narančom u bokalu uronivši ruku da je ohladi. Pruža naranču dečaku, dok joj se sa mokre ruke voda sliva niz lakat. Pruža naranču dečaku, crnih očiju i razbarušene kose. Dečak uzima naranču i brzo je oguli koristeći obe ruke. Veštim potezom palčeva raspolovi naranču na idealne polovine prethodno očistivši belkaste žilice oko kriški. Daje devojčici jednu polovinu. Svoju polovinu opet prepolovi i odlama jednu po jednu krišku slasno uživajući u ukusu svake kriške. Devojčica ga gleda kikočući se da bi se i ona posvetila svojoj polovini naranče. Oko njihovih dvije stolice rastrgani komadi narančine kore.
Do terase je zeleni uređen travnjak sa živicom koja se nalazi na hrbatu lagane uzvišice. Uzvišica se spušta udesno i onde pogled prelazi na drugu, dalju uzvišicu koja se spušta ulevo tako da izgleda kao da se dve uzvišice seku. Na ovoj drugoj žuto rumeno klasje ukipilo se pod letnjim suncem. Sasvim sa desna jedan kosac, sa zavezanom crvenom maramom oko čela, u seljačkoj lanenoj, dugoj košulji zamahuje kosom i pravilnim, laganim koracima kreće se ka centru slike ostavljajući iza sebe otkose žita. Ritmičan zvuk košnje, harmonija njegovog kretanja uklapa se sa ravnomernim klaćenjem nogu dečaka i devojčice koji sede na, za njih previsokim, pletenim stolicama.
Žena u baletankama seda za krevet svog okrvavljenog čoveka od strane otvorenog prozora i uzima njegovu ruku.
U "Mercatoru" jutros, u kafiću, na kako se čini redovnom sastanku sa mojom ekipom saradnika na novim projektima, kašikicom mešam toplu čokoladu. Jedna mala Širli Templ za susednim stolom pogledom kruži po ostalim gostima. Majka sa prijateljicom ispija espreso. Loknasta Širli susreće moj pogled i zastiđena spušta pogled i gleda me iskosa. M. priča o putu u Nemačku i razgovorima sa potencijalnim dobavljačem, a V. kako se video sa stečajnom sudijicom i šta mu je ona rekla po pitanju stečaja preduzeća L.
Kod Miše uzimam jabuke (60 dinara kilo), zelenu salatu (zaboravio sam cenu), šampinjone i pakovanje divnih krofnica sa punjenjem od kajsija. Krofnice nisam imao nameru uzeti, ali prokletnjak Miša uvek ih drži ispred kase i samo kaže "Sveže. Jutros sam dobio". Zna pokvarenjak da im odoliti ne mogu.
Divan je dan i napravio sam krug oko Studenjaka preko Pariske komune do Fontane.ostavite balkon otvoren.
Dijete naranče jede.
(Vidim sa svog balkona)
Kosac žito kosi.
(Čujem sa svog balkona.)
Umrem li,
ostavite balkon otvoren!
Svaki, ali zaista, svaki puta kada uzmem u ruku naranču setim se ovih stihova Lorkinih. Forma svedena na sliku i zvuk. Svedenost na haiku formu.
Odavno znam za ove stihove i odavno me opseda ideja kako bi trebao izgledati jedan petominutni film bez reči snimljen u jednom potezu.
Na krevetu, širokom bračnom, sa baldahinom, u velikoj prostoriji sa parketom, visokim prozorima sa lelujavim zavesama i visokim plafonom. Neka žena hoda, parket neznatno škripi pod njenim baletankama. Na krevetu, smrtno ranjen, u krvavoj beloj košulji, sa zasukanim rukavima, u izlizanim farmerkama, bos, leži muškarac srednjih godina, krvlju slepljene poduže crne kose sa sedim premazima.
Jedva podiže ruku prema prozoru i žena u baletankama prilazi prozoru i širi lakim potezom prozračne zavese. Napolju je sunčano, oznojeno posle podne. Prozor se nalazi na prvom spratu jednog letnjikovca. Ispod prozora je velika terasa sa pletenim stolicama. Na okruglom stolu od pruća, preko prebačenog stolnjaka čiji krajevi dolaze skoro do tla, bokal sa vodom i ledom. U bokalu plutaju naranče. Dvoje dece, dečak i devojčica, jure se po terasi. Zamorena jurnjavom devojčica se uspentra na stolicu i posegne za narančom u bokalu uronivši ruku da je ohladi. Pruža naranču dečaku, dok joj se sa mokre ruke voda sliva niz lakat. Pruža naranču dečaku, crnih očiju i razbarušene kose. Dečak uzima naranču i brzo je oguli koristeći obe ruke. Veštim potezom palčeva raspolovi naranču na idealne polovine prethodno očistivši belkaste žilice oko kriški. Daje devojčici jednu polovinu. Svoju polovinu opet prepolovi i odlama jednu po jednu krišku slasno uživajući u ukusu svake kriške. Devojčica ga gleda kikočući se da bi se i ona posvetila svojoj polovini naranče. Oko njihovih dvije stolice rastrgani komadi narančine kore.
Do terase je zeleni uređen travnjak sa živicom koja se nalazi na hrbatu lagane uzvišice. Uzvišica se spušta udesno i onde pogled prelazi na drugu, dalju uzvišicu koja se spušta ulevo tako da izgleda kao da se dve uzvišice seku. Na ovoj drugoj žuto rumeno klasje ukipilo se pod letnjim suncem. Sasvim sa desna jedan kosac, sa zavezanom crvenom maramom oko čela, u seljačkoj lanenoj, dugoj košulji zamahuje kosom i pravilnim, laganim koracima kreće se ka centru slike ostavljajući iza sebe otkose žita. Ritmičan zvuk košnje, harmonija njegovog kretanja uklapa se sa ravnomernim klaćenjem nogu dečaka i devojčice koji sede na, za njih previsokim, pletenim stolicama.
Žena u baletankama seda za krevet svog okrvavljenog čoveka od strane otvorenog prozora i uzima njegovu ruku.
U "Mercatoru" jutros, u kafiću, na kako se čini redovnom sastanku sa mojom ekipom saradnika na novim projektima, kašikicom mešam toplu čokoladu. Jedna mala Širli Templ za susednim stolom pogledom kruži po ostalim gostima. Majka sa prijateljicom ispija espreso. Loknasta Širli susreće moj pogled i zastiđena spušta pogled i gleda me iskosa. M. priča o putu u Nemačku i razgovorima sa potencijalnim dobavljačem, a V. kako se video sa stečajnom sudijicom i šta mu je ona rekla po pitanju stečaja preduzeća L.
Kod Miše uzimam jabuke (60 dinara kilo), zelenu salatu (zaboravio sam cenu), šampinjone i pakovanje divnih krofnica sa punjenjem od kajsija. Krofnice nisam imao nameru uzeti, ali prokletnjak Miša uvek ih drži ispred kase i samo kaže "Sveže. Jutros sam dobio". Zna pokvarenjak da im odoliti ne mogu.
Pariska Komuna je kao svetionik radničke revolucije sijala 72 dana. Od 18 marta do 28 maja 1871.
Prusi su pred Parizom. Buržoazija ne zna šta da radi.
Žitelji radničkog dela Pariza se organizuju i spajaju sa Nacionalnom gardom. Centralni komitet Nacionalne garde u svom manifestu od 18. marta poručuje: „Proleteri Pariza usled poraza i izdaje vladajućih klasa shvatili su da je kucnuo čas kada oni moraju spasavati situaciju, uzimajući u svoje ruke vođenje javnih poslova... Oni su shvatili da je njihova najviša dužnost, i apsolutno pravo, da sami postanu gospodari svoje sudbine”.
Komuna je izabrana 26. a proglašena 28. marta. Bila je sastavljena od gradskih odbornika izabranih na osnovu opšteg prava glasa. Komuna je bila zakonodavno, i u isto vreme, radno i izvršno telo.
30 marta Nacionalna garda je postala jedina oružana sila. Komuna je ukinula regrutovanje i stajaću vojsku.
Donosi se dekret o odvajanju crkve od države. Ukidaju se sva državna plaćanja za verske svrhe. Sva crkvena imanja postaju nacionalna svojina. Iz škole su uklonjeni svi verski udžbenici.
Spaljena je giljotina i srušen spomenik Pobednika, za mnoge simbol šovinizma i mržnje među narodima.
16. aprila - Komuna je napravila popis fabrika u kojima su fabrikanti obustavili rad. Izrađuju se planovi za otpočinjanje rada u tim fabrikama, i donosi odluka da se radnici organizuju u kooperativne zadruge. Proglašeno je načelo: alat radnicima, zemlja seljacima, a rad svima.
20. aprila je ukinut noćni rad u pekarama.
30. aprila se donosi odluka da se zatvore založni zavodi, uz obrazloženje da su oni ustanove za ekploataciju radnika. Poništena su sva dugovanja na ime kirije.
Uvedena je izbornost i smenjivost svih sudija i gradskih odbornika. Plate svih činovnika, počev od članova Komune pa naniže, izjednačene su s radničkim nadnicama.
Buržoazija shvata da im je komuna veći neprijatelj od Prusa. Prusi im dozvoljavaju da unište komunu.
Žitelji radničkog dela Pariza se organizuju i spajaju sa Nacionalnom gardom. Centralni komitet Nacionalne garde u svom manifestu od 18. marta poručuje: „Proleteri Pariza usled poraza i izdaje vladajućih klasa shvatili su da je kucnuo čas kada oni moraju spasavati situaciju, uzimajući u svoje ruke vođenje javnih poslova... Oni su shvatili da je njihova najviša dužnost, i apsolutno pravo, da sami postanu gospodari svoje sudbine”.
Komuna je izabrana 26. a proglašena 28. marta. Bila je sastavljena od gradskih odbornika izabranih na osnovu opšteg prava glasa. Komuna je bila zakonodavno, i u isto vreme, radno i izvršno telo.
30 marta Nacionalna garda je postala jedina oružana sila. Komuna je ukinula regrutovanje i stajaću vojsku.
Donosi se dekret o odvajanju crkve od države. Ukidaju se sva državna plaćanja za verske svrhe. Sva crkvena imanja postaju nacionalna svojina. Iz škole su uklonjeni svi verski udžbenici.
Spaljena je giljotina i srušen spomenik Pobednika, za mnoge simbol šovinizma i mržnje među narodima.
16. aprila - Komuna je napravila popis fabrika u kojima su fabrikanti obustavili rad. Izrađuju se planovi za otpočinjanje rada u tim fabrikama, i donosi odluka da se radnici organizuju u kooperativne zadruge. Proglašeno je načelo: alat radnicima, zemlja seljacima, a rad svima.
20. aprila je ukinut noćni rad u pekarama.
30. aprila se donosi odluka da se zatvore založni zavodi, uz obrazloženje da su oni ustanove za ekploataciju radnika. Poništena su sva dugovanja na ime kirije.
Uvedena je izbornost i smenjivost svih sudija i gradskih odbornika. Plate svih činovnika, počev od članova Komune pa naniže, izjednačene su s radničkim nadnicama.
Buržoazija shvata da im je komuna veći neprijatelj od Prusa. Prusi im dozvoljavaju da unište komunu.
Pariski dopisnik jednog londonskog lista piše: „Dok se još čuju pojedinačni pucnji u daljini, a neprevijeni ranjenici umiru među spomenicima groblja Per-Lašez, dok 6.000 unezverenih ustanika u samrtnom očaju luta po lavirintu katakombi, i nesrećnike teraju ulicama da ih u gomili pobiju mitraljezima — sve se u čoveku buni kada vidi kafane pune ljudi koji piju apsint, igraju bilijar ili domine, kada vidi kako se razvartne žene šetaju tamo-amo po bulevarima i kada se čuje kako bučna galama bančenja iz separea otmenih restorana remeti noćnu tišinu”
Duh svih njih kola našim venama.
Proleteri svih zemalja ujedinite se.
genijalac
Josip
Нема коментара:
Постави коментар