Tom Henks je snimio film o somalskim piratima. Igra kapetana broda koji zauzimaju pirati. Stvaran događaj, kapetan je historijska ličnost i još je živ. Film nisam gledao pa neću o tome. Ono što je interesantno čuo sam u razgovoru Toma Henksa sa Kristijan Amanpur na CNN. Naime on opovrgava crno-belu sliku o okrutnim piratima. Priča o piratima kreće pre više desetleća kada su u raskomadanoj zemlji Somaliji ljudi gladovali. Ovi što su bili pored mora živeli su od ulova riba. Međutim, velike međunarodne ribolovne korporacije su toliko potamanili riblji fond da su ljui sve više ostajali bez ulova. Mnogo ih je umrlo od gladi. Gde je sirotinja, glad i mizerija svake vrste pojave se odmah dušebrižnici. Filijala Al Kaide u Somaliji se zove "Aš Šabab" (ar. omladina) i vrlo brzo su se raširili, što silom što manipulacijom, da bi ubrzo počeli da prave unosan biznis sa otmicama kroz pirateriju. Oni jadnici na brzim čamcima, sa Kalašnjikovima i sve savremenijim oružjem, su obični pioni u igri odlično organizovanog međunarodnog kriminala. Ti pioni su plaćeni kao za obavljanje bilo kakvog posla. Većina novca ne vidi Somaliju. Procene kažu da je između 2005. i 2012. čitav piratski posao porastao sa 300 na 500 miliona dolara.
Piraterija je način života, tj. preživljavanja. Historija je prepuna gusara i pirata. Nekad su bili na strani zakona jedne zemlje a protiv zakona druge, nekad su ih se odricali a drugi puta ih dizali međ zvezde. Čuvena pomorska mesta na našoj (pardon: hrvatskoj) obali bile su luke gde su se sklanjali pomorski lopovi. Naši su se specijalizirali za venecijanske lađe i tovare. Što naravno ne znači da se i venecijanci nisu time bavili dok nisu postali dovoljno jaki da razviju svoju flotu i svoju zaštitu. Dubrovnik je bio uspešan takmac a koji je od ova dva velika grada na Jadranu u kom periodu bio uspešniji u eliminisanju konkurencije stvar je za ozbiljna istraživanja. Sva je sreća pa oba grada imaju jako razvijene arhive u kojima bi se dalo svašta naći.
A negde sam pročitao da su u Engleskoj, u neka srednjovekovna doba, stanovnici obala pratili kakvo je vreme, pa kad su videli da se bura ili kakva morska oluja sprema, i staro i mlado se okupljalo na nekim posebno opasnim mestima za plovidbu u nadi da će naići neki jedrenjak i stradati. More bi na obalu iznelo olupine i možda štogod upotrebljivo pa su to ljudi grabili. Ljudi su se i tukli oko plena a kažu da se dešavalo da su se nekako obale domakli jadni, stradalni mornari. Takve bi obalski stanovnici dotukli. Kome su potrebni svedoci beščašća.
Sve ovo pišem zbog fotografije u prilogu koja me progoni već mesecima. Izvinjavam se što vam je šaljem u ovo slavljeničko doba. Moram je izbaciti iz sebe. Neće vas omesti mnogo. Somalija je negde daleko, nepoznata je i skoro da više ne postoji kao država.
Čovek vezan za stub zove se Adan Šejh Abdi Šejh. Avgust, trg Iskola Bulisija u Mogadišu, glavni grad Somalije. Adan je osuđen na smrt streljanjem zbog ubistva novinara Hasana Jusufa Absuga. Dva imena koja nam ništa ne znače. Neka barem ovako ostanu zapisana. Vezanog Adana vidimo koji minut pre javnog streljanja.
Biće da sam negde nekome od vas već opisao ili pričao kako sam nehotice prisustvovao vešanju u Tripoliju, Libija, u Gadafijevo vreme. Mislim da je bio april-maj 1984. Gadafijevi bezbednjaci su pohvatali neke «ubačene» agente koji su navodno hteli da ukinu «vladavinu naroda». Na nekoj pustoj poljani usred Tripolija okupio se narod i nešto vikao. Bilo je oko kasno popodne i ja sam se vraćao sa posla u blizini. Privučen vikanjem primakao sam se uzbuđenoj masi. Za nekim stolom sedela su tri čoveka. Dvojica su sedeli, a treći je stojeći, glasom punim patosa, čitao osudu za kontrarevolucionarno delovanje. Od sve te galame, nisam reči preko razglasa razabirao tako da bih jasno znao o čemu se radi. Stojeći završi sa čitanjem, sa zemlje podigoše dvojicu sa rukama vezanim straga. Tek sam tada video improvizovana vešala. Posle se sve nekako desilo u mešavini vike i komešanja. Namaknuše dželati omče oko vrata. Osuđeni nisu bili na postolju koje bi izmicanjem omogućilo da dođe do trenutne smrti. Ne, oni su stajali na zemlji, onda su neki momci povlačili užad i podigli ih u vazduh. Tela su se koprcala u agoniji smrti. Neki klinci u uniformama su uzvikivali razne parole sa dignutim pesnicama. Ja sam valjda bio jedini koji nije znao ni slutio šta će se desiti.
Ne postoji pravedno ubijanje. Katkad se desi neki strašan zločin, neobjašnjiva okrutnost i iživljavanje i čovek teško da se može odupreti potrebi za osvetom. Ali jedna je stvar akademski pričati o ukidanju smrtne kazne a druga fizički uzeti (okončati, završiti) nečiji život.
Ne nosim ja teret nedužnih na ovom svetu, niti sam nesvestan stvarnosti koja mi nije pred nosom. Valja se samo ponekad setiti tuđih muka i stradanja. Možda ćemo malo bolje da cenimo dobro koje činimo ili možemo da činimo.
Klelija:
Dragi Branko,
HVALA.
Nijedan čovjek nije Otok, sasvim sam za sebe;
svaki je čovjek dio Kontinenta, dio Zemlje,
ako More odnese Grudu zemlje,
Europe je manje, kao da je odnijelo nekakav Rt,
Posjed tvoga prijatelja ili tvoj vlastiti;
smrt svakog čovjeka smanjuje mene jer sam obuhvaćen u Čovječanstvu;
i zato nikad ne pitaj kome zvono Zvoni; Tebi zvoni.
svaki je čovjek dio Kontinenta, dio Zemlje,
ako More odnese Grudu zemlje,
Europe je manje, kao da je odnijelo nekakav Rt,
Posjed tvoga prijatelja ili tvoj vlastiti;
smrt svakog čovjeka smanjuje mene jer sam obuhvaćen u Čovječanstvu;
i zato nikad ne pitaj kome zvono Zvoni; Tebi zvoni.
John Donne
Sećaš li se prenošenja javnog vešanja na TV u Libiji, 1985, sve sa se zumiranjem lica osoba koje vešaju i njihovog izdisanja? Ovaj me tvoj tekst od 30.12. podsetio na to, mada nisam zaboravila tu sliku, previše je dramatična.
Jedan je problem sa smrtnom kaznom, o čemu ti pišeš, a drugi je upotreba snimaka takvih egzekucija kao "ubedljivog argumenta" vladajućih režima.
Srdačno,Jedan je problem sa smrtnom kaznom, o čemu ti pišeš, a drugi je upotreba snimaka takvih egzekucija kao "ubedljivog argumenta" vladajućih režima.
Kako bih mogao zaboraviti.
Bengazi, mislim jesen 1986. Sportska dvorana ili stadion. Dovedeni srednjoškolci da gledaju i viču revolucionarne parole.
Javna smaknuća sa televizijskim prenosom i kasnijim reprizama. Tako vešti reditelji imaju priliku da svojim režiserskim znanjem doprinesu boljem utisku. Bengazi, mislim jesen 1986. Sportska dvorana ili stadion. Dovedeni srednjoškolci da gledaju i viču revolucionarne parole.
Sprečiti svako pomirenje.
Нема коментара:
Постави коментар