NEDELJA, 5. januar 2014. - 80 -

Namera mi je u stvari bila da, u jeku rasprave o homoseksualcima, pokažem jednu svoju sliku iz mislim 1978. iz jednog hotela u dubini pustinje sa jednim Libijcem kako se naklonjeno držimo za ruku. Ali mi je onda uskočio čitav kontekstualni deo pa mi nije preostalo ništa nego da ispričam celu priču. 

Oni koji su je čuli ili sam o njoj nekome ranije pisao ladno će je preskočiti ili eventualno primetiti da li sam tokom godina priču ukrasio, modifikovao, ulepšao, sebe prikazao lepšim, boljim i plemenitijim.

Godina 1978. Novembar-decembar. 

Mesto: hotel DŽEBEL (ar. brdo, planina) na nekom brdu 10 km od grada Sebha u libijskoj Sahari, oko 1000 km od Mediterana. (Sećam se da sam slao pisma sa adresom HOTEL JEBEL TURIST, a jedna mi je prijateljica odgovorila da sam se smestio u hotelu znakovita imena. Nomen est omen.)

U prilogu "Hotel Jebel Sebha" na jednoj fotografiji vidite ulaz u jedno krilo tog dvospratnog hotela. Na drugoj pogled sa krova hotela sa poljoprivrednoj oazi u blizini i gradu Sebhi u daljini. I napokon na 3. pogled sa nekog drugog omanjeg brdašca na hotel i brdo na kome se nalazi.

U tom smo hotelu oficiri i prevodioci JNA boravili 7-8 meseci sa namerom da obučavamo libijske raketaše i radariste. U stvari nismo radili ništa jer nam nije stigla oprema i stalno smo nešto čekali. Ja sam imao utisak da su nas Libijci tamo zaboravili i setili su nas se tek negde pred leto kada je neko od naših viših oficira pitao "Kog đavola ovi naši stručnjaci u Sebhi gube vreme".

 U prilogu "Mona Lisa u Sahari" vidite dve mutne fotografije snimljene u predvorju drugog sprata. Pošto nismo radili ništa mesecima, najveći deo dana smo provodili u tom predvorju beskrajno kartajući i dosađujući se. Morate shvatiti da tamo nije bilo TV, a Radio Beograd smo hvatali noću iz ćoška jedne sobe na najgornjem spratu hotela gde smo inače bili nas četvorica prevodioca. 

U tom predvorju sa reprodukcijom Mona Lise mi smo u vreme slikanja opremali prostoriju za proslavu Dana Republike. Na proslavu smo pozvali upravu hotela i sve druge goste. Drugi gosti su bili ruski oficiri i prevodioci koji su obučavali Libijce u obližnjoj bazi. Usput budi rečeno, oni nas nisu zvali kada je bila proslava Oktobarske revolucije iako smo im mi čestitali za vreme ručka u sali za ručavanje. Kada je naš pukovnik zvao njihovog pukovnika i njihove oficire, njima je bilo pomalo neugodno zbog njihovog propusta. Došao je samo pukovnik i par oficira i zadržali se kratko. Ja sam se pomalo družio sa nekim Rusom - prevodiocem za arapski i on mi je pričao kako ih je vojni ataše posle kritikovao za propust. 

Elem. kao što vidite ukrašavali smo predvorje. Ja sam se slikao pored Mona Lise a došao je Libijac u beloj košulji koji je upravljao hotelom i tražio da se slikamo. Uzeo me za ruku i mi se slikasmo. Oni koji znaju Orijent ili su bili u poseti viđali su često da se muškarci drže za ruku. To nije znak njihove homoseksualne sklonosti (kao što sam ja mislio u vreme snimanja ove fotografije - pa i moj izraz lica govori o tom stavu) nego pre izraz bliskosti i/ili prijateljstva.

Inače u tom sam predvorju proveo mnoge noći čitajući gomilu knjiga koju sam nosio sa sobom. Uglavnom filozofija (u to vreme sam bio na Hegelu) na opšte zezanje svih ostalih. Jedan od mlađih oficira imao je problema sa nesanicom (žena mu se porađala u Jugoslaviji a telefon iz hotela nije imao međunarodnu vezu, pa je tek povremenim odlaskom u gradsku poštu uspeo da se čuje sa kućom). Pitao on mene da mu dam štogod za čitanje da bi zaspao. Ja mu uvalim "Fenomenologiju duha" onako iz zezanja. Drugo jutro on na doručku svež i ispavan. "E mnogo ti hvala na knjizi. Zaspao sam na drugoj strani."

Tako sam jedne noći bistrio po Hegelovoj "Estetici" kad iz jedne sobe izađe jedna mlada Libijka, možda 20 i neku da je imala, u prozirnoj spavačici bez druge obuće na sebi. Četvrta žena nekog starijeg, bogatog Arapina, koji je odseo sa ženama u hotelu na par dana u nekom putovanju za negde. 

Ona mlada, lepa, bujna i spremna. Iz slučajnih susreta prethodnih dana je shvatila da razumem arapski. 

Sela je na prazan deo dvoseda do mene. Ja ne znadoh kuda ću sa očima, rukama a i glas mi utanjio. Zapodnemo nekakav blesavi razgovor tokom koga se ona sve više primicala i dobro sam osetio miris krema i parfema. (Arapkinje inače vole parfeme malo agresivnijih mirisa) 

Preskočiću onaj deo koji vas najviše interesuje jer je pre najinteresantnijeg dela tog interesantnog dela iz sobe izašao njen muž. Ona se presekla, ja još više. On se drao na nju i pretećim tonom mi sasuo niz meni tada nerazumljivih rečenica. 

Do jutra mi je svašta prošlo kroz glavu. Imati bilo kakav kontakt sa njihovim ženama, devojkama je strogo kažnjivo i već sam video kako dolazi ćudoredna policija po mene. 

Na doručku ih nije bilo. Posle doručka sam ih video u ulaznom holu kako odlaze. Nju nisam video ali su me ostale 3 žene (svaka starija od druge za recimo 10-tak godina) pogledavale sa diskretnim smeškom. Nabasah tako nevoljno i na muža. Bio je neki stariji, sitan čovek, živahnih pokreta. Zgrabio me za ruku, odveo na stranu i izvinio se za ponašanje njegove žene. Rekao mi je da se skoro njome oženio, da ona ima svoje potrebe i zahvalio mi što nisam zloupotrebio njenu požudu. 

Ja sretan što izbegoh očekivanu nevolju, promrmljao sam nešto krajnje zbrkano. 

Kasnije  sam mesecima bio predmet zavitlavanja tipa "mi mesecima van civilizacije i žena, a on mazne čoveku ženu ispred nosa".

I na kraju, u trećem prilogu "Drugari iz Jebela" jedna panoramska slika pustinje sa brda iza našeg hotela sa trojicom koja se dosađuju i deluju izgubljeno. Ista ta trojica piju čaj u neko ritualno vreme. Mene ste prepoznali kao onog sa bradom. Žuti tip sa brkovima (vidi se delimično) je jedan Mađar oficir, a desno onaj koji je upotrebljavao "Fenomenologiju duha" da bi spavao. Daltonovska faca sa krajnje desne strane je moj kolega-prevodilac i cimer. 

Toliko o nekim uspomenama iz pustinjskog hotela znakovita imena.

Neka sočnija sećanja?! Polako s tim.

3 Attachments

 

 

 

Mona Lisa u Sahari.jpg

Hotel Jebel Sebha.jpg

Drugari iz Jebela.jpg