PONEDELJAK, 6. januar 2014. - 81 -

Dont you know, theyre talkin 'bout a revolution
It sounds like a whisper
Dont you know, theyre talkin 'bout a revolution
It sounds like a whisper
While theyre standing in the welfare lines
Crying at the doorsteps of those armies of salvation
Wasting time, in the unemployment lines
Sitting around, waiting for a promotion
Don't you know, they're talkin 'bout a revolution
It sounds like a whisper
Poor people gonna rise up and get their share
Poor people gonna rise up and take whats theirs

Povremeno bih slušao Tracy Chapman i ova mi je omiljena. 

Tek kada sam tražio ove stihove i pročitao nešto o njoj, saznao sam da je lezbijka i da smatra da je njen privatni život samo njen i da se ne tiče javnosti. 

A sada o jednom drugom obliku nemirenja sa društvenim, kulturnim i verskim normama. Ne zamerite što o kršenju normi govorim na badnje veče kada se u obližnjoj novobeogradskoj crkvi okupljaju mladi hrišćani sve sa roditeljima im koji su do pre 20 i nešto godina na partijskim sastancima istupali protiv religije kao "opijuma za narod". 

Oko 300 mladih Alžiraca javno je jelo tokom dana za vreme Ramazana buneći se protiv proganjanja onih koji se ne obaziru na versku obavezu jednomesečnog uzdržavanja od hrane, pića, duvana i seksa tokom dana. 

Ova me vest letos iznenadila iako sam sam za svog življenja u arapskim zemljama sretao ljude koji se nisu držali posta. Jeli su i pili vodu u privatnosti svojih kuća, a javno bi poštovali propise. Nisu u svim islamskim zemljama jednako strogi u kontroli religijski zasnovanog posta. Mislim da bi ovi momci u Saudijskoj Arabiji bili žestoko kažnjeni istog časa. U Libiji za Gadafija, gde sam živeo na prekide od 1978 do 1987. nisam primetio prekršioce na javnim mestima, i ne znam da li je bilo kažnjavanja ako bi se neko uhvatio u jelu. Moji arapski prijatelji znali bi da dođu kod mene i zapale  koju cigaretu i popiju vodu šaleći se da svevideći Alah ne zagleda u kuće nevernika.

S druge strane, muslimani u neislamskim zemljama, ne pritisnuti stegom kontrole različito su se ponašali. Neki bi i «zaboravili» da je Ramazan počeo, a većina bi pazila gde se i s kim kreće. Ako bi se zateklo više muslimana na jednom mestu onda bi jedan drugoga kontrolisali i uzdržavali se od jela i pića.

Ja sam ugostio jednog mog libijskog prijatelja za Ramazana u Beogradu i on se nije libio užitaka ne izbegavajući ni svinjetinu. Isti on se u Libiji ponašao drugačije.

Dupli standardi u životu važe kao i u politici.

To me podsetilo na Ruse koji su dolazili u Jugoslaviju za vreme Sovjetskog saveza. Na Filološkom fakultetu su se s jeseni održavali Susreti slavista pa su često dolazili i studenti iz SSSR koji studiraju srpskohrvatski. Ja sam jedne godine bio predsednik omladine pa sam organizovao kolege da se družimo sa Rusima van njihovog redovnog programa. Mi smo to radili veoma zdušno jer su dolazile uglavnom studentice u kojima smo svi viđali Nataše Rostove. Kad bi tako uspevali da ih odvojimo pojedinačno, moglo se od njih štošta čuti o životu u Sovjetskom savezu. Jedna, koja mi je zapela za oko, htela je da vidi u kakvim stanovima živimo i ja sam je odveo do mog skromnog stana od 50 kvadrata. Moja majka je skuvala kafu i pričali smo neopterećeni kontrolom možda sat vremena. Nakon sat vremena ona je već bila nervozna i tražila da se vratimo u grupu da ne bi neko primetio da je nema. U svakoj grupi studenata uvek je bio neki vođa puta, ili kako god da se zvao, koji je vodio računa o ponašanju, kretanju, ili odvajanju nekoga iz grupe.

Jednu radoznali grupu sam jednog dana vodio u dnevni bioskop «Partizan» da bi gledali lagane porniće.  «Hopa cupa u krevetu» ili «Grčke smokvice» (nisam siguran)

A kada bi dolazile službene studentske delegacije onda bismo se nadobivali raznih njihovih značaka. Našao sam  jednu fotku sa fakulteta kada sam kao predsednik omladine primio neke komsomolske rukovodioce. Oni u odelima, sa kravatama. Ja uvek u nekom džemperu. Priložio sam i jednu fotografiju gde se bolje vidim i da se oni, koji me znaju iz tih vremena, prisete. Ja se sećam tog džempera koga nisam menjao godinama.    

Ko zna šta je bilo sa ovom trojicom komsomolaca iz 1976. Pretpostavljam da su napravili neku političku karijeru pre raspada Sovjetskog saveza. Kakvu li su ličnu tranziciju oni doživeli. Onaj mršavi u sredini liči mi na nekakvog Putina koji mora da je tako izgledao u mladićkim godinama. On je rano otišao u KGB pa je verovatno kao (lažni) komsomolac pratio kako se ponašaju drugi komsomolci u inostranstvu, a možda je poslat da proučava kako se ponašaju renegati socijalizma. Moguće da se pominjem u tamo nekom njihovom izveštaju sa putovanja.

  

Biće da sada vidim kao mnogo važnog tada.  A tada mi je sve to bilo veoma zabavno.

Svima vama koji sada slavite želim sretan Božić i već sada sretnu Novu godinu.    

Hristos se rodi!

(Uz mali dodatak: a naš već hodi!)

Zašto odmah i Novu?

Zato jer na sam doček odoh ja u Banja Luku , pjeva Miroslav Ilić, a ja

naprosto padam od sreće za onu "Samo jedan dan života da ostane meni.." i

"Moja verna drugo..."

Nije možda neki elitni ukus, moj je...!

Puno zdravlja, sreće i unutarnjeg mira svima !

Silvana

Pitam se da li ti to spontano svako malo pljujes po Rusima, po socijalizmu , po Kinezima...  ili te neko za to placa?
Da nisi vanjski saradnik beogradske otvorene skole? Koliko sam videla na njihovom sajtu, cilj im je upravo da peru mozak i odgajaju buduce gaulajtere "novog svjetskog poretka".
pozdrav,
 Irena.

Zamenila si ironiju sa pljuvanjem. Što bih pljuvao po samom sebi?  Kad pljujem po sebi to činim zbog sopstvenih gluposti i životnih promašaja koji nemaju veze sa ideologijom, dobrim socijalizmom i lošim kapitalizmom.

Ja sam jedan od osnivača BOŠa i član Upravnog odbora. I ponosan sam zbog toga. Nema veze sa pranjem mozgova a u raznim modulima i temama se vrlo često vrlo kritički govori o "novom svjetskom poretku".

U školi se primenjuju metode otvorenog razgovora o svakoj temi. Svako ima pravo da prekine predavača i izloži svoj stav. Nema granica (sem normalne pristojnosti), nema ocenjivanja , nema ispita.  Pardon, ocenjivanja ima. Polaznici ocenjuju časove i predavače (anonimno). 

Naravno da se govori često o Evropskoj Uniji i svetskim temama. Ne živimo u zlatnom kavezu socijalizma već u grubom svijetu kapitalizma. Moto škole je: Non scholae, sed vitae discimus  (ako sam dobro zapisao) Učimo za život a ne radi škole. 

Pridružujem se iskrenim čestitkama svima koji slave Božić po Julijanskom kalendaru sa tradicionalnim pozdravom:

MIR BOŽJI! HRISTOS SE RODI!

S poštovanjem

Josip Kelemen

6 januar 2007 ili kako sam se oprostila od domovine



Irena i Nenad su me pozvali da se nađemo za srpski Bozić u ulici Simplon, na sjeveru Pariza, gdje se nalazi crkva Svetog Save, jer da to bude veseo događaj, puno ljudi, živahan ambijent...

Došla sam u zakazano vrijeme, ali oni su kasnili, zaboravila sam yugo običaje. promuvala sam se malo kroz gužvu, i prislonila se ne jedan kamion prodavača hrane parkiran na sred ulice. Okrenula se da vidim što se prodaje u kamiomu i našla se licem u lice s redom rumenih glava pečenih prašcica koji su mi se blaženo smješili s police. Preko ulice ima srpska knjižara, srpski prehrambeni ducan, srpski restoran, i cijela ulica govori srpski. Kupila sam dvije Albaharijeve knjige, koje još nisam pročitala.

Kad su moji stigli, ušli smo u crkvu, liturgija je već bila u toku, tamjan je mirisao kako ne miriše u katoličkim crkvama, pastva je slušala s prikrivenoj  nestrpljivosti, učinilo mi se.

Irena je najinternacionalnija zena koju znam, i ujedno najtradicionalnija pravoslavna Srpkinja ; Nenad je bio i ostao Jugoslaven, uz to veliki slikar i rezervni oficir JNA. 91. se vratio da brani domovinu i da vidi kako izgleda rat. Veni, vidi...i nakon Vukovara rekao doviđenja ratu.  OK, toliko o tom.

Nakon 15 minuta, pogledasmo se Nenad i ja i složno izađosmo na vazduh. Volim tradicije,   ali toliko da udahnem tamjan i da obdarim oči ikonama i zlatom a uši pjevanjem, no do pjevanja je bilo daleko.

Na zraku smo ostali koliko je trebalo za preći ulicu, i ući u kafanu Tri brata, Nenad odlučnim korakom oficira Jugoslavenske Narodne Armije, ja za njim. Konobar mu se naklonio i odveo nas do stola na dnu kavane, izgledalo mi je da zna ko je gost.

Društvo je bilo već dobro pripito, osjećao se neki neugodni napon u urlanju pjesama koje je vodila improvozirana pevaljka. Bila je to neka afirmacija svog bivstva i postojanja, kao da su pjevali borbenu himnu, dub se lama zelja nek se trese, mi stojimo postojano...

i meni se zaledi pamet i krv u žilama. Pomislih, to su oni isti koji su klali, silovali, ubijali djecu i starce po Jugoslaviji, ako čuju moj dubrovački naglasak, gotova sam. Jedva stigoh do stola na dnu kafane. Nenad naruči dvije rakije i zapalismo cigaretu. Odjednom odnikud  izleti čovjek zgrabi me za ruku unese mi se urlajući u lice. Kako je vidio da sam Hrvatica, proleti mi kroz glavu dok me on vukao vani.  Naučit ću ja vas, vikao je. Nenad  ništa nije razumio, izašao za mnom : od prije mjesec dana, pušenje je bilo zabranjeno na javnim mjestima, a mi zaboravili. Nakon tri minute, tip se vratio s dvije rakije i stao se ispričavati Nenadu, mene ni pogledao ; od početka večeri već je dobio 700€ globe zbog pušaća, mislio da mi provociramo s cigaretama, molim da izvinete, izvolite rakiju, uđite molim vas, biće mu konobar rekao ko je Nenad.

Nismo više ulazili. Stajali smo na pragu s našom rakijom i gledali narod.

Amebe, reče Nenad. Izgledaju ljudi, imaju odijela, automobile, plaćaju kredite za kuće, ali to su amebe.

 Božić 2007 je zauvijek odzvonio mojoj ideji domovine. 
Cornelia