SUBOTA, 4. januar 2014. - 79 -

Globalna neoliberalna diktatura. Upotrebio ju je neki muzičar u nekom razgovoru.

Dopada mi se ova sintagma. Laissez-faire 21. stoleća. Gomila protivrečja u pojmovima. Hegelijanski deo mog obrazovanja vapi za čistim poimanjem i definicijama. Holistički deo iz protivrečnosti izvlači nova značenja. Ako još ubacim i relativizam, onda sam u onom vrstu neuspelog sosa koji se sastoji od odličnih sastojaka koji ili nisu stavljeni u odgovarajućoj srazmeri, ili nisu stavljeni u lonac kad je kome bilo vreme, ili se nisu sastojci valjano sjedinili. 

Tako stoji stvar sa tim prokletim globalizmom.

Sve diktature teže globalizmu. Trocki je bio za svetsku revoluciju, a lukaviji Staljin se radije opredelio za varijantu da u zoni svog uticaja pobije neprijatelje i izgradi socijalizam. Trocki se pokazao odličnim na terenu, u konkretnoj situaciji imao je osobinu donošenja teških odluka u odsudnom času. Staljin je bio metodičniji i mogao je birokratski dosledno da istera stvar do kraja. Svaki od njih je na svoj način bio nemilosrdan.
Hteo ili ne, dođoh do  DIKTATURE PROLETARIJATA.

U jednom članku posle Morove (Marxove) smrti, General (Engels) odgovara na mnogobrojne zablude o Marxovom učenju pa upitan o odnosu prema anarhistima, Engels piše:

Marx i ja bili smo od 1845. mišljenja da je jedna od konačnih posljedica buduće proleterske revolucije biti postepeno ukidanje političke organizacije nazvane imenom država. Glavna svrha te organizacije bila je oduvijek osiguranje, oružanom moći, ekonomskog ugnjetavanja radne većine od ekskluzivne imućne manjine. S nestankom ekskluzivne imućne manjine nestaje i potreba za oružanom ugnjetačkom ili državnom vlasti. Ali istovremeno je uvijek naše mišljenje bilo da radnička klasa, da bi došla do tog i do drugih puno važnijih ciljeva buduće društvene revolucije, mora najprije osvojiti organiziranu političku moć države i pomoću nje slomiti otpor kapitalističke klase i iznova organizirati društvo. To se može pročitati već u Komunističkom manifestu iz 1848, glava II, pri kraju.

Anarhisti postavljaju stvar na glavu. Oni izjavljuju da proleterska revolucija mora početi time da ukine političku organizaciju države. Ali jedina organizacija koju će proletarijat zateći poslije svoje pobjede upravo je država. Ta država će vjerovatno trebati vrlo znatne promjene prije nego bude mogla ispunjavati svoje nove funkcije. Ali razoriti je u jednom takvom trenutku značilo bi razoriti jedini organizam pomoću kojega pobjednički proletarijat može svoju upravo osvojenu moć iskoristiti za ugušivanje svojih kapitalističkih protivnika i za sprovođenje one ekonomske revolucije društva bez koje bi cijela pobjeda morala svršiti u novom porazu i u masovnom ubijanju radnika, sličnom onom poslije Pariske komune.

Posle sledi priča o razilaženju i borbi protiv Bakunjina i njegovih sledbenika.

Da bi proletarijat mogao preuzeti državu iz ruku kapitalista potrebna je organizovana politička snaga u vidu partije na primer,  koja bi bila udarna pesnica prilikom svrgavanja kapitalističke vlasti i snažna daviteljska ruka osvojene vlasti protiv kapitalističkih protivofanziva. Tako nekako nastade sintagma AVANGARDA RADNIČKE KLASE kojom su se častile razne komunističke partije koje su došle na vlast. Pa su se bogami čvrsto borile i čeličnim zagrljajima gušile kontrarevoluciju. Čelični Staljin u tome je bio veoma dosledan, a ne mogavši baš sa sigurnošću proceniti ko je sve neprijatelj socijalizma on je proširio krug kapitalističkih simpatizera na razne slojeve sumnjive inteligencije, praznoverne i punoverne seljake, a nije se libio i da svoje saradnike preventivno skrati za glavu ili pošalje u sibirske gulage. Ne bih sada o brojevima takvih jer mi se čini neprilično razbacivati se neodgovorno ciframa kao da su ljudi samo statistički podatak iz jedne Excelove kolone.

Diktatura proletarijata se suočena sa sopstvenim protivrečnostima i spoljnim uticajima raspala u istočnoevropskim zemljama pa i u vodećoj zemlji socijalizma Sovjetskom Savezu.  Međutim, komunistička partija je i dalje na vlasti u Kini i čini se da će zadugo tako biti. Svakih par godina kineski komunisti izjavljuju na kom se stepenu razvitka socijalizma nalaze i odlaže se ulazak u komunizam.

U Severnoj Koreji vođa jedne avangardne udarne pesnice proletarijata osnovao je prvu komunističku dinastiju gde je ovih meseci mlađahni Kim III učvrstio svoju vlast provocirajući Zapad uz nežno negodovanje Kine, Rusije i SAD.

U socijalističkoj Jugoslaviji avangarda radničke klase izrodila je  kult ličnosti Josipa Broza i izgradila zemlju sa nizom sloboda koje drugi na istoku nisu imali. Posle Titove smrti bilo je neke nade da će zajednica opstati prilagođavajući se nužnim promenama. Na žalost, nije uspelo.Veći deo političkih elita nije bio za to. Manjinski deo nije imao snage da se suprotstavi većini. 

Trg Marksa i Engelsa u Beogradu postao je Trg Nikole Pašića, a Trg Republike u Zagrebu Trg Bana Jelačića. Umesto u svetlu i prosperitetnu budućnost mi smo se vratili unazad da napravimo nacionalne države feudalno-kapitalističkog tipa.   

Što se savršeno uklapa u globalističko-neoliberalni koncept nove vrste diktature. 

Obrni okreni - dupe ti otraga. 

(Nota bene, ovu raspravu ne mešati sa onom o gay orijentaciji i pravima manjinskih seksualnih zajednica)  

Ma Marks je super, jedina slaba tacka mu je u konceptu "proletarijat". 

:)) Cornelia