Proći će još neko vreme i generacije rođene posle 2000. neće znati šta znači skraćenica AVNOJ-a.
ANTIFAŠISTIČKO VEĆE NARODNOG OSLOBOĐENJA JUGOSLAVIJE.
Kada se Veće sastalo po drugi puta (Jajce, 29-30.11.1943) donete su odluke koje su uticale na postojanje Jugoslavije do njena raspada.
Ono što smo mi kao školarci naučili: narodi Jugoslavije odlučili su da žive u republikanskom uređenju, da budemo federacija ravnopravnih naroda, da se ukine kraljevina i da se Tito izabere za maršala.
U prilogu ćete pronaći kopije originalnih odluka AVNOJ-a. Vredi ih pogledati.
Kada sam ih gledao pre nego što sam odlučio da vam ih pošaljem prvo čega sam se setio da sam imao čast lično upoznati Rodoljuba Čolakovića čije ćete potpise videti na odlukama u svojstvu sekretara Veća. (Predsednik je bio Dr Ivan Ribar - koga moderni Beograđani verovatno znaju po nazivu ulice na kraju Novog Beograda a možda i kao oca Ive Lole Ribara /koji je svoju ulicu u Beogradu izgubio/ a mi stariji ćemo se setiti kako su mu Tito i Ivan Milutinović posle II zasedanja AVNOJ-a saopštili da su mu poginula oba sina: Lola i Jurica).
Rodoljub Čolaković je jednom došao na Filološki fakultet i govorio na tribini studenata jugoslavenske književnosti (naravno ni ta se katedra danas tako ne zove, a Vesna bi mogla reći koje pisce /ako uopšte/ studenti srpske književnosti uče na fakultetu danas) o svojim literarnim radovima. Mislim da je godina bila 1975. i ja sam bio predsednik omladine na fakultetu i među organizatorima njegova dolaska. Čolaković je tada imao 75 godina a govorio je neobično sabrano, mirno slažući rečenice. (Žao mi je što sam izgubio magnetofonski snimak njegova predavanja). Od sveg predavanja ja sam upamtio samo kada je rekao kako je u 21. godini (kao učesnik atentata na jednog ministra /danas bi ga zvali teroristom/) osuđen na tešku robiju 12 godina i kako mu je teško bilo kada je čuo da je umrla devojka koju je voleo.
Zauvek mi je ostalo u sećanju kakav je muk zavladao među studentima kada je o tome govorio o devojci i svojoj ljubavnoj lirici. I on je stao u predavanju (održanom bez čitanja bilo kakvog papira) savladavajući u sebi teško sećanje. Potom je nastavio sabrano i jednostavno pričajući o svom pisanju i stvaranju Jugoslavije.
Posle predavanja, par profesora sa Odseka odvelo ga je u neki od kabineta i ja sam bio sa njima i slušao sam tog mudrog i blagog čoveka.
Dakle.
Taj AVNOJ je prekrenuo život mnogih. Nova Jugoslavija je mog oca izvukla iz sirotinjske seoske familije blizu Karlovca u vojsku (još za rata, 1943) i kasnije za oficira. Moju majku je posleratna izgradnja izvukla iz susednog sela na radnu akciju 1948. negde na autoput Bratstva i Jedinstva kod Sremske Mitrovice. Pa ju je negde 1950. moj otac, kad je došao na odsustvo, video u Mesnom uredu Malog Erjavca kao sekretara i zaljubio se u nju. On 25, ona 20. Iz njihova braka izašli smo kao potomci moja sestra Brankica i ja, Branko Vuksan, rođen u septembru 1952.
Takvu priču mogu vam ispričati mnogi ljudi moje generacije ili onih pre ili posle.
Zašto to pišem?
Danas smo se oprostili još od jedne od onih kojima je rat izmenio život. Danas smo mi prijatelji i rodbina Miroslava i Milice Vujnović dopratili njihovu majku Bosu do muža joj Pere, davno sahranjenog na groblju Bežanijska kosa. Prethodnih dana smo se okupljali kod njih ne da bi tugovali (Bosa je doživela pristojne godine) nego da bi se sećali. A danas je to sećanje lepo uobličila Milica govoreći kratko o Bosinom putu i svemu lepom što smo doživeli mi koji smo rasli zajedno i bezbrižno živeli u toj Avnojevskoj Jugoslaviji.
Jugoslavija se raspala, mnogima je to srce pocepalo. Onima koji za taj raspad sigurno nisu krivi. Mnogi su izgubili živote u bratoubilačkom ratu, koliki su tek izgubili imovinu i postali izbeglice u vlastitoj zemlji. Nove političke elite razvukle su imovinu koju su mnogi izgradili čvrsto verujući u ideale pravde, jednakosti i lepše budućnosti za sve. Istovremeno, uveravali su nas da je socijalistička Jugoslavija bila politička opsena i prevara. Da nismo bili slobodni i da nije bilo demokratije.
Ovde moram stati. Sve vam je poznato.
Lično mogu dodati još da sam živeo i u ulici koja se zvala Bulevar AVNOJ-a. Još negde imam ličnu kartu na kojoj piše ta stara adresa. Stara, jer je po ubistvu Zorana Đinđića, taj široki bulevar koji se proteže od Save do Studentskog grada dobio je Đinđićevo ime.
Nemam ništa protiv Đinđića. Generacija smo, poznavao sam ga iz komšiluka i studentskih organizacija 70-tih godina a i kasnije. Zalužuje da neka ulica dobije njegovo ime.
Ali bih ipak smatrao normalnim da se ime dade nekoj ulici koju je vlast koja se pozivala na njega IZGRADILA. Ako takve ime, moram zajedljivo dodati.
Da li pre ili posle gubitka ulice (što sam shvatio kao lični gubitak) izgubili smo i praznik.
Tako se na bezobrazan i neukusan način briše, a kako se vidi, i menja historija. Ostaje samo kolektivno pamćenje moje i bliskih generacija. Pa dok nas ima i dok nam pamćenje funkcioniše.
Moji prijatelji i ja smo podelili bivše državne praznike i uzeli ih za slavu. Malo uprkos, malo da bi odbranili makar nešto zdrave pameti, malo sa ironijom i duhovitošću, malo iz otpora prema carovanju gluposti i nadiranju slava gde im nije mesto. Slave imaju preduzeća (privatna a bogme i državna), vojska, policija, krste se i osvešćuju temelji supermarketa, magacina, kuća i stanova. Krste se fudbaleri kad izađu na stadionu, još više ako uspeju da izađu. Sve sa huliganima koje zovu navijačima i pedofilima koji se zovu episkopima. Slavu razmetljivo slave ubice i ratni profiteri, narodnjačke umetnice, tajkuni (tajfuni što bi rekao Šojić), Šojići i nikogovići svih fela.
Kad je već tako, ja uzeh Dan republike za svoju slavu. Ovih godina pre to mi došlo kao neka fora i dobro zezanje. Vreme je da to shvatim ozbiljno.
Uostalom, uozbiljenje priliči Gandalfu kako me danas nazvao Aleksa, Radetov i Milicin sin, kada smo se posle sahrane njegove bake okupili u jednom restoranu.
Sve familije imaju tako nekog strica ili ujaka, pomalo ćaknutog, svojeglavog i na svoju ruku. Tako i ja izgledam deci mojih prijatelja. Ali nisam doživeo da me zovu drugačije nego "Vuki" što mi ostade kao najčešći nadimak. Danas postadoh i Gandalf, čime bih sada bogme mogao i da se ponosim.
Moja "družina prstenova" vezana je nekako za Karlovac, u kome smo lepo živel mi, oficirska deca Avnojevske tvorevine.
Za mene je simbol Karlovca - kesten. Onaj divlji koji smo šutirali po šetalištu od kina "Edison" do Radićeve, ili pitomi koji smo brali u šumamam Kozjače.
Restoran u kome smo se okupili zove se "Kesten".
Dragi Vuki, ima nas još iz sale u kojoj je govorio Čolaković. I koji još pamtimo. I koji smo studirali jugoslovensku književmost. u jednini. I bolje što se savremena (današnja) srpska marginalno izučava. Na margini joj je i mesto. Zbog naziva "književnost". A pamtim i kesten u tvom Karlovcu, koji je i kesten moje najbolje drugarice još od studentskih dana, Mire "iz Karlovca", kod koje sam odlazila nekoliko puta godišnje posle završenih studija. Od devedesetih ona više ne živi tamo. Sa porodicom mi se primakla do V. Gradišta. Srećna ti slava ! A kad budem sabranija, i sa malo više vremena, napisaću ti jedno dugo lično pismo, na ličnu adresu, ili će biti bolje da ti sve ono što imam izdeklamujem uz jedno vrućeo vino. Branislava
Нема коментара:
Постави коментар