SUBOTA, 30. novembar 2013. - 46 -

Danas je bio lep sunčan dan. Oko 1 sam završio neke obaveze u gradu i seo u neki autobus sa Zelenog Venca.

U svakodnevnom psihološkom ratu između kontrolora karata i putnika bez karate danas sam prisustvovao interesantnom obratu.

Neka je srednjovečna žena bila bez karte ili joj je na karti nestalo kredita. Kontrolorka je bila jedan devojčurak, niska rasta, uspravna držanja i ravne, duge kose koja je dosezala do dupeta neznatno isturenog u uskim farmerkama. Devojčurak je mirnim glasom ponudio gospođi da izađe iz autobusa na narednoj stanici i da dokupi kredit na svojoj karti. Tu se gospođa razgoropadi:sram vas budi, izvlačite narodu poslednje pare iz džepa, te tako mlade vas teraju da otimate ljudima.  devojčurak je sve to mirno slušala.

Gospođo, na kartici više nemate kredita. Nema veze, dešava se, razumem da ne pratite koliko ste potrošili. Ništa strašno. Izađite i dokupite. Imate skoro na svakoj trafici.

Šta ti mene uičiš derište bezobrazno. Radiš za tu lopovsku bandu Đilasovu. Kako te nije sramota!

Gospođa se sve više obrušavala na trpeljivi devojčurak i već je sve ostalo počela da nervira svojom tiradom. Devojčurak se u međuvremenu probijao između drugih putnika pregledavajući karte i ne obaziraći se na dovikivanje sada već iznervirane gospođe. 

Napokon, autobus stade na stanici kod Ušća i svi se ponadasmo da će žena da izađe. Kako ona nije imala tu nameru, jedan čovek jednako srednjih godina, stajaše odmah do nje, uhvati je pod ruku:

Gospođo, usrećite nas vašim izlaskom. Napolju je divan dan, prošetaje malo do Save i Dunava.  Možda usrećite sebe.

Gospođa nekako smeteno izađe, mislila je valjda da će dobiti podršku kakvu bi možda i dobila da se nije radilo o kontrolorki u vidu jednog pristojnog i odmerenog devojčurka duge kose.  

Sišao sam kod SIV-a i otišao peške do kuće. U glavi su mi se vrtili neki detalji o projektu na kome sada radim i nešto mi se nije uklapalo. Kada mi se tako nešto desi,  najbolje mi se raščiste misli dok hodam. Ali to mora biti u kraju kojeg poznajem i gde me ništa nepoznato neće ometati u razmišljanju. I ne znam kako sam došao do opštine, skrenuo u Omladinskih brigada i došao do Simketa.

Ponestalo mi hleba, pa uz hleb uzeh i crnog luka (ne znam nikoga ko toliko crnog luka koristi), filete skuše, zdenka sir i Gavrilovićevu paštetu.

Smadrljah nekakav sendvič kada sam ušao u stan i vratim se projektu.  Čim sam se dohvatio papira na kojima sam jutros radio, odmah uvideh da je uzet nerealno kratak rok za dobijanje nekakvih certifikata od nadležnih institucija u Srbiji. Zaboga, ko može očekivati da će srpska administracija išta završiti tokom januara pored svih onih državnih, verskih i izmišljenih praznika.  Srbija u januaru ne funkcioniše.

Posle mi se sve nekako uklapalo. Samo od sebe.

Onda sam se naveče negde izgubio u sebi. Tada se dohvatiš daljinskog i prođe ti vreme da ne znaš šta si gledao. 

Nekako mi se čini da bi večeras moje raspoloženje najbolje izrazio Enes Kišević. 

Dan je kao sunčan.
Ti si kao veseo.
Prolaziš, kao ne vide te.

Svima je kao lijepo.
Svima je kao dobro.
Svima je kao ludo.

I ti si kao sretan.

Živi se kao u miru.
Ptice su kao slobodne.
Budućnost kao na dlanu.

Savjest je kao čista.
I suncu je kao jasno.
O, srce, kao pjevaj.

Svi se kao brinu o svima.
Svatko je prijatelj kao.
Svima je kao stalo do tebe,
i do svijeta.
I dan kao ode.
I ti se kao smiješiš!
I ništa te kao ne boli.