Ajde da se podsetim još jednog para iz onih vremena a u kome se radi o dvema ravnopravnim ličnostima po mnogočemu različitim.
On je dakako bio muzički vunderkind koji je sa 19 godina svirao u Beču i pisao roditeljima:
“Skoro svi kažu da sviram suviše meko, ili tačnije, suviše nežno za ovdašnju publiku. Ali ja više volim da se kaže da sam suviše nežan nego suviše grub. To je moj način sviranja a znam da se beskrajno svidja ženama i umetnicama”.
Zvao se Frederik Šopen (1810 – 1849). Kažu da je bio nežan, preosetljiv, težak i razdražljiv čovek, što se uglavnom pripisivalo njegovoj bolesti. Neki proučavaoci veruju da je bolovao od epilepsije, praćene glavoboljom, depresijom pa i halucinacijama. Uvek su mu bile potrebne osobe koje će o njemu brinuti, bilo da su ljubavnice, prijateljice, muze i/ili negovateljice. a može li se takva osoba naći u jednom liku.
Za Auroru Dupin (1804 – 1876) pretpostavljam da niste čuli. Ona je živela u vreme napoleonovog zakona koji je muževima davao neograničenu vlast nad ženama. Žene nisu imale pravo na sopstveni imetak, na razvod i slobodu ponovnog sklapanja braka. Njena buntovna priroda tako nešto nije mogla prihvatiti. Napustila je muža i otišla u Pariz gdje je radila kao novinarka, slikarka a najviše kao pisac. Protiveći se uzusima muškog sveta jednog je dana sklopila svoju kosu pod kapu, navukla pantalone i sako, stavila cigaretu u usta i rekla:
"Madam Dupin je mrtva, sada postoji samo Žorž Sand. Žensko u muškom liku". I tada je krenula njena borba, ne protiv muškaraca, već za pravo da žena bude slobodna u meri da odlučuje o svom životu.
Upoznali su se na jednoj od večera koje je ona često pravila za umetnike. Kod jednog introvertnog mušićavog sanjara, kakav je bio Šopen, njeno muškobanjasto ponašanje, oslovljavanje ljudi sa „ti“ i cigareta u ustima su izazvali šok. Te večeri kada je krenuo kući, svom prijatelju je rekao: ‘Kako je neprijatna žena ova Sand! Je li to zbilja žena? Ja čisto sumnjam". Sa druge strane, prijateljica je nakon tog susreta Sandovu savetovala ovako: "Vidi se da je on žensko, zavedi ga - kao muškarac". I tada su dobili šaljive nadimke “Gospođica Šopen i Gospodin Sand”.
Međutim, Šopen je uskoro u Sandovoj otkrio da je dovoljno muzički obdarena da bi ga mogla ocenjivati, nadahnjivati i savetovati, kao i to da se ispod muškog odela krije jedna velikodušna žena koja uživa da nekome pomaže. Sandova, koja je bila 6 godina starija od njega, u njemu je pronalazila sina i ljubavnika. Voleli su se bez mnogo strasti ali uz veliko poštovanje. Ona se divila i podržavala velikog muzičara, on je poštovao velikog pisca. Svoja najbolja dela je stvorio u periodu od tih deset godina, koliko su bili zajedno.
Šopen nikada nije shvatio ni prihvatio način komunikacije i druženja Sandove, večere na kojima se pričalo glasno i bahato, na koje su ljudi dolazili neobrijani i u razgovoru nisu persirali jedni drugima. Sandova je smatrala da on preteruje, da je bez razloga razdražljiv i da nema ništa loše u tome što se ljudi kod nje osećaju slobodno. Postao je inpulsivan i ljubomoran te su svađe među njima bivale sve češće a ljubav lagano nestajala. Iako se odnos među njima pogoršavao, ostala je brižna prema njemu kao prema detetu čuvajući u dubini svoje duše sav bol i patnju koju joj je nanosio. Ljubav koju je gajila prema genijalnom detetu ju je jako zamorila.
Izlaz iz tužne svakodnevice Žorž je pronalazila u pisanju. Tako je, aludirajući na njihovu vezu, napisala dramu koja je dovela do njihovog rastanka. Delo govori o bogatoj glumici koja biva uništena od mladog i lepog poljskog princa slabog zdravlja, koga je do kraja obožavala. Šopen joj ovo nikad nije zaboravio. Bez pozdrava je otišao iz njenog života. Ma koliko su njihovi zajednički prijatelji pokušavali da ih pomire, ostao je neumoljiv.
Rastanak su oboje teško podneli. Sandova je patila osećajući da je ona uzrok, izvršilac ali i žrtva a on je prestao da živi prvo duhovno, a za manje od dve godine i telesno. Tuberkuloza ga uzima pod svoje i on umire. Ona je nastavila svoju borbu.
Vije košava Beogradom i Srbijom. Stotine ljudi ceo dan su izvlačili iz smetova po putevima Vojvodine. Policija, vojska, Crveni krsta pa i sam prvi potpredsednik vlade nosio je neko dete preko smeta kroz vejavicu do helikoptera.
Ja razmišljam o beskućnicima. Prihvatilišta su puna. Svratište za decu ulice takođe. U Zagrebu neki televizijski novinar pita jednog beskućnika kako mu je:
Čujte nije strašno dok ne dođe na minus 10. A i tad se može ako ne puše. Ako puše, onda je bogme
Нема коментара:
Постави коментар