PONEDELJAK, 20. januar 2014. - 92 -

Neko je posadio krompir u neko doba godine i negovao ga koliko treba da bi ga izvadio u drugo doba godine i bio zadovoljan kako izgleda. Upakovao ga je u mrežaste đakove i dao ga na pijacu kad je mislio da treba. Za novac je kupio deci knjige i patike, da deca krenu u školu makar u nečem novom.

Neko godinama gaji šljive, vredno ih orezuje na vreme, štiti od mraza i bolesti, okopava, uživa u njihovom cvatu i preobrazbi u sladak plod. Najesen ih ubere i složi u gajbice. Proda nakupcima a nešto odnese na pijac ili mu dođu rođaci iz grada pa im pokloni malo za pekmez a malo za zamrzivač.

Neko ima nekoliko košnica i cele je zime prihranjivao pčele i izveo ih s proleća na ispašu na livade daleko od grada, vreve i smoga. Pčele su vredno radile i sakupljale slatki polen prerađen u med. Pa je pčelar nežno prisvojio nihov rad, izvrcao med iz saća  i nalio u tegle. Kad se nedeljom na Tašmajdanu prodaje med, on se pojavio tamo i  hvalio se kao i svi ostali pčelari.

Neko je Šri Lanci pažljivo kidao koru sa drveta cimeta, pažljivo ga sušio i pripremio za prodaju. Pa su veliki trgovci sve otkupili i poslali u Evropu, a neki uvoznik ga je smrvio i upakovao u male kesice, a distributer ga poslagao na police sa začinima u samoposlugama i supermarketima.

Onda je vredni Fadilj kupio krompir i šljive a Vesna od krumpira napravila testo i umotala u nj šljive i napravila knedle i posle ih zamrzla. Zna ona da kum voli knedle pa će doći vreme da ga počasti kad se on uželi.

Tako kum dođe da uživa i podseća se na mladost i majčine knedle.

Uzme vruće knedle i pažljivo ih iseče na četri komadića tako da svaki ima makar malo od skuvane šljive u ljubičastom sosu koji se sjedinio sa testom. Zalije komadiće sa medom i pospe ih cimetom.

Dok ih pažljivo mulja po ustima da bi osvežio čula, duh mu koncentrisano luta po ukusima mladosti, širokim prostranstvima mirisnih zemalja i seća se čvrstih a mednih nedara devojačkih u jednoj uličici Tripolija nekadašnje Libije kojom je svaki dan prolazio idući na posao. I kako ju je viđao svakog dana na spratu iza poluotvorenog prozora i kako je jednog dana pozvala ga kroz otškrinutu kapiju. 

Dragi moj kume,

otkako si poceo da nam literarno prenosis svoje svakodnevne impresije,

fascinira me kako te male stvari mogu inspirisati!

Hvala ti!

P.S. Ostade mi nerazjasnjeno - prodje li ti kroz odskrinutu kapiju i sta posle bi, he,he!?

Vesna

Kad se ništa posebno ne dešava preko dana i kada propustim šetnju i preturanje koječega po sebi i van sebe, pa se posle ponoći suočim sa praznim poljem ekrana za pisanje, pokušavam da se oslobodim dnevnih gluposti i rutine i tada iskopam nešto i nisam baš siguran u šta će da se pretvori. 

Kad sam krenuo od knedli nisam znao da ću doći do odškrinute kapije tamo negde pre 30 i neke godine.

Činjenica da sam prošao kroz kapiju (čak više puta) manje je važna od avanturističkog naboja koji u svemu tome postoji. Devojka, Libijka, tek punoletna, sama u kući, roditelji (oboje lekari) na poslu. Dolazi joj muškarac, stranac, nemusliman. Veoma kažnjiva stvar po oboje - kao što sam negde već pomenuo.

Ostalo spada u trezor privatnosti.

Ah da, asocijacija je vezana za cimet. Poslužila me divnim baklavama sa limunom i cimetom.

U starim kuhinjama bi, uglavnom iznad peći, bio neki izvezeni stolnjačić na kojem bi pisao neki prikladan tekst. Npr.: "Kuharice manje zbori da ti ručak ne pregori".

Jedan od tekstova je bio "Ljubav ide kroz želudac."

Zato naš  Brankec preko knedlih do ljubavi, a kako su s cimetom onda i malo ekstravagantnije.

No uvijek uz  nezaobilazan detalj - okus "majčinih knedli".

Eto to su naši balkanski muškarci. Mašta doplovi do  famoznih francuzica i drugih evropskih dama iz prošlosti,ali ipak prvo - klopica i mirisi mamine kuhinje.

 

("Tako kum dođe da uživa i podseća se na mladost i majčine knedle.")

Cornelia

Moj kolega i prijatelj Srpko kaže da se ti izvešeni jednostavno vezeni komadi platna u Bačkoj nazivaju "kuvarice" i moram citirati iz njegovog personalizovanog mejla ovaj deo (bez da sam ga pitao) koji kaže "najlepši tekst bio je možda onaj koji mi je posvedočila prijateljica iz Bečeja - prizor je predstavljao kuhinju, domaćicu za štednjakom i muža koji je naišao s posla pa prišao supruzi i grli je. Vezenim slovima gore i dole na kuvarici ona ga odvraća: MANI SE ŠALE ČOVEČE, IZGOREĆE MI RUČAK - ŠALIĆEMO SE DOVEČE!" 

Baš mi se dopada.

Moram priznati par stvari: 

1. Ja sam urbano dete i moja majka nije stavljala "kuvarice". Na selo sam retko išao i nesećam se da li sam ih viđao kod dede i babe. Čuo sam o njima više ovako iz neke etnološke priče starijih. U moje dečačko vreme su se stavljali miljei na radio i televizor (kasnije), a sećam se i venecijanskih gondola.

2. Volim knedle. 

A da, to sam već rekao. I posebno sam voleo majčine knedle. Svi mi vučemo ukuse i mirise iz detinjstva kao nešto najlepše. Moja majka nije baš volela da kuva i ne bih mogao da kažem da je bila vrsna kuvarica. Ali knedle su bile prave.

3. Balkanski muškarac je primitivna varijanta talijanskog maminog sina koji ima dve majke. Prva ga je rodila, a druga mu bila žena koja nadomešta majku po smrti prave majke. Sudeći po mom neuspelom braku - ja nisam ispunio "uslov" za drugi deo ove premise. Tužna priča (šmrc, šmrc) ali sam barem našao valjani fetiš u ...  knedlama. Doduše, suviše ga retko upražnjavam (šmrc, šmrc). Uh, izvinjavam se, to već vodi u potiskivanje, a potiskivanje vodi ...

Kad malo preciznije izoštrim prethodni iskaz biće da sam onih hiljadu i nešto stabala ŠLJIVE zasadio ne bi li nekako razrešio svoj balkanoidni problem.  

Bolje da se bavimo Francuzicama. 

Mene su se slike onih četiri dame baš dojmile. Ne znam da li u današnje vreme sveopšte medijske dostupnosti ima ikoga ko bi mogao izazvati toliku pozornost i skandale. Lejdi Gaga mi u poređenju sa njima liči plitkoumni, izveštačeni vodvilj. Možda je Madonna u nekom periodu izazivala sablazan ali moram reći da mi se fizički nije nešto dojmila.