UTORAK, 21. januar 2014. - 93 -

Otškrinuta kapija pruža toliko mogućnosti. Sav svet nečijih života nalazi se iza nepritvorenih vrata i poluotvorenih prozora. 

Kada prođete vrata pošte, banke, prodavnice ili poreske uprave na primer, ulazite u neko parčence sopstvenog života jer ušli ste da platite račune, podignete pare ili uplatite ratu kredita, naumili ste nešto da kupite, uzmete neku potvrdu, proverite svoj dug prema državi. Tim parčićima vaše stvarnosti upravlja nevidljiva a tako čvrsta ruka nužnosti i drugačije ne vidite taj prostor iza takvih vrata. A kada se svi mi sa svojim parčićima nužnosti sretnemo sa pogledom i fizičkim postojanjem osoba u tim istim poštama,  bankama, prodavnicama ili poreskim uprava, sudaramo se životnim prostorom i vremenom ljudi koji tamo rade i žive. 

Ume li naš pogled da prođe kroz staklasti deo ovlaš pogleda, uspe li naša reč da se uplete u reči onog drugog, čujemo li i druge reči onog drugog, pogledamo li zakopčano-otkopčano dugme košulje na kraju vrata, uhvatimo li osmeh ili tugu - tada smo nesvesni sudionici tuđih života. 

Milioni niti vuku se i prepliću tvoreći od nas ljude.

Drugačije je kad uđete u gradski autobus i u nasumičnoj masi  primećujete pojedince. U neočekivanim pokretima, nehajnim razgovorima, bojama i vrsti odeće prepoznajete odjeke sopstvenih sećanja, želja i planova. U tom haotičnom zbiru prepuštate se zatvaranju sopstvenih očekivanja i možda plašite da neko ne prodre iza vaše kulise na licu. Svakodnevica tog prostora, vremena i kretanja olakšava vam sve sumnje i uverava da ste nepovrediv sastavni deo.

Kad hodate u prostoru koji nije vaš privatni prostor sobe ili stana, nego ste van kuće, zgrade ali u poznatoj ulici, poznatom kvartu, poznatom parku i gradu, kada se krećete u koordinatama poznatih tačaka, proširujete svoj životni prostor i plivate u prijatnoj toploj, banjskoj vodi terapije. Sve je tada deo vašeg prostora i vremena i sve se dešava u vama.   

Tu se nekako uklapaju reči Rajner Maria Rilkea.


Ma ko ti bio: kroči u predvečerje
Iz sobe svoje, gde znaš svaki kut;
Ma ko ti bio: poslednja uz put
Tvoja je kuća, a iza nje: bezmerje,
Pogledom svojim, koji se koleba
Da napusti tvog starog praga rub,
Digni polako jedan stari dub
I postavi ga ispred neba.
I tako svet ćeš ustrojiti svoj.
Golem, ko reč što sazreva u svemu.
A kada voljom shvatiš smiso njemu
Ostaviće ga nežno pogled tvoj...

He, he, izvrda ti onu kapiju od prethodnog dana!!!

Vesna