PONEDELJAK, 27. januar 2014. - 99 -

Danas je bio Savin dan.

Rastko Nemanjić - princ koji je postao svetac. Čovek ispred svog vremena zaglavljen u mitu čiji tvrdoglavi tumači  Srbiju hoće da vrate u onu pre njegovog vremena.

Krajem maja 1990. kada se već uveliko videla pizdarija u koju ide naša bivša zemlja, u Jugoslavenskom Dramskog Pozorištu (ono je valjda jedina ustanova koja je zadržala Jugoslaviju u imenu) trebala je da bude premijera predstave "Sveti Sava" Siniše Kovačevića u izvođenju Narodnog pozorišta iz Zenice sa Žarkom Lauševićem u glavnoj ulozi. Jedva sam nabavio karte za sebe i nekolicinu prijatelja. 

Predstava koja se očekivala sa nestrpljenjem. Pričalo se o žestokom rečniku Siniše Kovačevića, udaranju direktno u glavu, prstu u oko. Poslužiću se rečima Jovana Ćirilova u iz programa čiju kopiju vam šaljem u prilogu: 

"Za nas koji smo čitali "Žitije svetog simeona" iz pera svetog Save, puno svetih reči, ali i događaja, zatim zakučasto "Žitije svetog Save" Domentijana ili pravi srednjovekovani roman pod istim naslovom, neobično popularan u srednjem veku, Teodosija Hilandara, koji veliča žrtvu svetog Save za svoj narod i crkvu, drama Siniše Kovačevića, u kojoj Rastkov slepi stric Miroslav već u trećoj replici pita "Je l' počela jebačina?", a u drugoj sceni se ta "jebačina" već dešava, drama mladog pisca predstavlja neku vrstu šoka, čak i za moju generaciju koja je na slične reči navikla svoje već od Ćosićevog "Otkrića", a da o henriju Mileru, Bukovskom i mjuziklu "Kosa" i ne govorimo". 

Na kraju tog teksta Ćirilov piše:

Drami sveti Sava želimo život na sceni. A izgleda da će biti buran, kao i Savin život. Zato što devetnaesti vek još traje. A to je tužna novost našeg javnog života.

Predstava nije odigrana. Kada je trebala da počne, u prepunoj sali JDP grupa mladih i sredovečnih "Svetosavaca", a koliko se sećam i poneki pop među njima, počeli su uzvikivati glasne poklike protiv skrnavljenja svetog Save. Nisam znao da je neko snimio deo tog zbivanja i šaljem vam link. 

http://www.youtube.com/watch?v=X41_PZns8nU

Na snimku ćete videti jednog visokog momka sa kratkom bradom i podužom kosom, on je bio jedan od glavnih agitatora prekida. Ja sam sedeo negde po strani njega i dobro se sećam njegovog lika. Uspaljen, kao na žeravici je ustajao i vikao iz sveg glasa. Drugi su nastavljali, on bi sedao sladostrasno zadovoljan efektom. Čuo sam Milenu Dravić kako im se obraća tražeći da se upristoje jer se nalaze u teatru koji je iznad ideologije i politike. Čuo sam negde iza sebe i Borku Pavićević. Na scenu izlaze Brček i Cvejić pokušavajući smiriti nepomirljive tražeći da odgledaju predstavu da bi o njoj mogli suditi. Nije pomoglo. 

Izlazi Žarko Laušević da zamoli za toleranciju. Nekako uspeva smiriti salu i on sa ansamblom izvodi scenu gde on miri dva brata. Frenetičan aplauz podrške, ali neumoljivi su bili jači i naša velika većina je bila poražena jer ne umemo na silu odgovoriti silom, jer na netoleranciju se neki puta ne može odgovoriti tolerancijom. 

Otišli smo poraženi svojim gnezdima.

Rat je uzeo maha. 

Predstava nikada nije odigrana, a drama je uveliko uzela maha. 

Žarka Lauševića su nastavili da proganjaju kao glumca i čoveka, da bi 1993. u Titogradu (da li je već postala Podgorica) došlo do kafanske tragedije u kojoj je ubio dvojicu mladića koji ga nikako nisu ostavljali na miru. Suđenje, zatvor, odlazak u Ameriku. Knjiga "Godina prođe,  dan nikad" koju najtoplije preporučujem. Bolno suočavanje i diranje u otvorene rane. 

LAUŠEVIĆ se u knjizi seća tog kobnog izvođenja predstave “Sveti Sava” krajem maja 1990. godine u JDP, te kako uspaljene “borce za čistotu srpstva” nije smirilo ni obraćanje Berčeka i Cvejića, koji su izlazili na scenu i podsećali na neka druga vremena kada su predstave zabranjivane.
- Primećujem kako mom ocu, dijabetičaru, blede usta. “Nemoj sada da kolabira”, grozničavo poželeh. I dalje odbijam da se povučem sa scene... Gore na balkonu Milena Dravić ima žestok monolog pred jednim od demonstranata koji se samo glupo osmehuje u stranu nemajući nikakav odgovor na njenu odbranu teatra. Borka Pavićević dovikuje da će “oni biti odgovorni za konc-logore”...

U sramotnoj beogradskoj štampi tog vremena pisalo se o prekidu predstave kao o izveštaju o ceni krompira na Zelenom Vencu. Novine se upregle u odbranu "svetosavlja" utrkujući se udvoričkim tekstovima. Umašćeni popovi penjali se na bine političkih partija potpaljujući odbranu srpstva svagde gde su srpski grobovi. 

Ta srpska nekrofilija vukla se i vuče vekovima i decenijama kroz kulturu i zapečenu civlizacijsku svest.

Svaki puta na Savin dan se setim te predstave i Žarka Lauševića. 

A s druge strane sa radošću čestitam slavu mom drugu Zoranu iz Kruševca koji u najboljoj tradiciji prosvetiteljstva, nasleđenoj od oca, prosvetnog pregaoca, nalazi u prošlosti one opšteljudske vrednosti koje treba da nam pomognu da idemo napred u sebi nalazeći pamet, razboritost i dobrotu. 

Zahvaljujem na zaista originalnoj čestitci. Naravno do zadnjeg trenutka nadali smo se da ćeš doći (sa nekim od naših prijatelja kao ranjih godina). Znam, znam, obaveze a i godine čine svoje.

Kao tvoj verni čitaoc nalazim sve više podataka za koje nisam znao. Posebno prvi izadnji pasosi u ovom tekstu navode na razmišljanje na jedan drugačiji način o svemu što nam se dešava. Posebna vrednost je što ti nalaziš prave reči. Zato samo napred i udri po tastaturi.

Što reče Vesna, izvuče se ti za onu odškrinutu kapiju, ali ja mislim da će se to pojaviti kad tad, ako si malo na sve one pesnike i pisce koje opisuješ.

DimiZo

Služimo narodu. 

Misija mog pisanja leži u pružanju nekog dnevnog zadovoljstva prijateljima pa i priličnom broju novih čitalaca od kojih neke i ne poznajem. Krugovi se šire. 

Pri tome gledam da se ne ulagujem. Pišem ono što mislim pa koliko god se to ne slagalo sa svima. I trudim se da iz svoje riznice znanja izvučem nešto na šta drugi ne obraćaju pažnju, nije im važno ili, jednostavno, ne zapažaju.

Tako ti je to i sa svetim Savom. Ja zaista mislim da je on za svoje vreme bio daleko ispred vremena. Ali se ne slažem sa time da se od njega napravi okamenjeni mit koji sopstvenu naciju uzdiže nad drugima, pravi od nas neki nebeski narod i vuče nas u nekakvu izolaciju i samodovoljnost. Mi, pa mi - to ne vodi ničemu. Na žalost mislim da ni Srpska pravoslavna crkva ne vidi kakvoj vrsti modernosti se mora težiti ne zaboravljajući tradiciju i duhovne tekovine. Mi živimo u drugačijem svetu od onog naših roditelja, naša deca su u 21. veku i povezuju se sa čitavim svetom. Crkva se toliko zabrinula nad gubljenjem indentiteta da se drži okoštalih i zastarelih ideologema ne primećujući koliko je to udaljava od života. Religija nije za mrtve nego za žive.

Što se odškrinutih vrata tiče, pa nagoveštaje ste dobili i to je dovoljno. Ponešto više će se naći u romanima koje nikako da završim. Šta da ti kažem, moraćeš sačekati.

pozdrav majci i ostaloj familiji.

Čekam i čekatću ... 

Ono za sv. Savu i crkvu si sto posto u pravu.

DimiZo