Novi Zeland je znano privlačna zemlja za migraciju i ima razvijen sistem brige o svojim građanima na kome im mogu pozavideti sve zemlje na svetu. Jednako se zna da imaju sistem prihvatanja migranata koji veoma vodi računa o tome koliko godišnje useljenika primaju, kakva im je školska i profesionalna sprema, a bogme svi idu i na lečničke preglede još tokom procesa prijavljivanja. Pri svemu tome veoma uredno vode evidencije, statistike i poveliku administraciju koja ima ugrađen element korekcije kada se primete neke anomalije.
Naša anomalija se zove Albert Buitenhuis koji se sa ženom doselio u Novi Zeland 2007. iz Južne Afrike. Ispunjavao je kriterijum tražene profesije. On je kuvar. Radna viza im je produžavana svake godine za narednu bez problema. Imigracione vlasti su međutim ove godine odbili produžiti vizu Albertu jer «nema prihvatljiv nivo zdravlja». Kada je zatražio objašnjenje za odbijanje rečeno mu je da je to zbog gojaznosti koja predstavlja znatan rizik i može prouzrokovati komplikacije poput dijabetesa, visokog pritiska i oboljenja srca. A sada citiram «Vrlo je važno da svi migranti imaju prihvatljiv nivo zdravlja čime se smanjuju troškovi i zahtevi od zdravstvenog sistema Novog Zelanda.»
Za pretpostaviti je da je Albert bio nemaran prema svom zdravlju i značajno se ugojio tokom 6 godina. E nije. Albert se uselio u Novi Zeland sa 160 kg a sada kada mu vizu uskraćuju ima 130 kg.
Kako im je Albert promakao kada je imao 160 kg pri dobijanju viza. Pa jednostavno, trebao im je kuvar a nije se vodila statistika o gojaznosti.
Dok se Albert bori da dokaže da je zdrav i da se smanjenjem sopstvene težine uklopa u državne napore da se smanji gojaznost u zemlji, birokratija je došla do zaključka da je najlakše troškove zdravstvenog osiguranja smanjiti tamo gde može pokazati nesumnjivu moć: uskratiti radnu dozvolu. Pa iseliti Alberta.
Nema čoveka, nema problema – što bi rekao Staljin.
Alberta se setih kada sam video jednog čoveka u 65.ici koji je sedeo na dve stolice jer se albertova kilaža (iz vremena kada je uselio u Novi Zeland) nije mogla smestiti na jednom sedećem mestu. Negde kod opštine uđe u autobus čovek sa štapom čiji je hod jasno ukazivao da ima jednu drvenu nogu. Sedeće devojke i sedeći mladići, udubljeni u svoje slušalice su tražili svoje izgubljene poglede van autobusa. Čovek sa štapom se solidno kretao kroz pristojno popunjen autobus odavajući utisak čoveka koji nema neki problem sa održavanjem ravnoteže. A onda "Albert" (čovek u 50.tim) ustade da bi se brka sa drvenom nogom smestio na stolicu manipulišući nekako nogom (da je savije u kolenu) i štapom. A "Albert" vešto stade na nogu devojci sedećoj preko puta koja naravno nije videla čoveka sa štapom i drvenom nogom.
"Pazi čoveče".
"Izvinite, pazim ja, nego znate kako, ne vidim svoja stopala pa mi se desi da nagazim na govna."
Mi stariji, koji smo pratili sva zbivanja i u sebi osuđivali nekulturu mlađahne saputnice (mi smo učili da se starijima i nemoćnijima ustaje i pomaže da sednu) počesmo da se smejemo a šeretski "Albert" je razgrtao sebi put do izlaza stalno se izvinjavajući. Doduše, većina se potrudila da mu se ne nađu na putu.
U "Monumentu" gde Branislava i ja pomalo "ogolismo" svoje životne situacije, ne treba uzimati toplu čokoladu. Zbrljana na brzinu i sve samo ne topla.
Vraćam se kući sa 601.com. Ide za Surčin i staje mi zgodno kod Studenjaka. Sedim do neke plavuše (20 g. npr) sa izrezanim farmerkama, sa neizbežnim slušalicama i ustima koja su vrtela žvaku kao mlinski kamen pušten ubrzano. Mesto je nije držalo. Premeštala kukove na stolici, menjala prekrštene noge, rukama prolazila kroz kosu, mrdala ramenima, očima skakala po svim živima u autobusu. Moja majka bi rekla "Pundravci je obuzeli".
Mladost ne može da se skrasi u telu.
Nađoh odličnu slaninu u prodavnici sira, a Smilja vlasnica "Simketa" mi obećala kanticu domaće masti od neke njene Kordunašice.
"Imaću i čvarke" viče za mnom.
"Nemoj čvarke. Ne volim čvarke." Ovo rekoh skoro se izvinjavajući. Ko bi mogao pomisliti da ovakav "Albert" moje veličine i stasa ne voli čvarke.
A zaista ih ne volim. Kao ni masline.
Eeeeee, da ne bi loše vruće čokolade, nikad ja ne bih ušla u tvoje dnevničke zabeleške. Hvala na inspirativno provedena tri sata. B
Hvala tebi (a i Dejanu na brzoj reakciji).
Ne volim ja baš da u beleške unosim i čitaoce jer bih ličio sebi na nekakvu tračaru. Spomenem onako uzgred.
Нема коментара:
Постави коментар