Afganistan proizvodi više od 90% svetskog opijuma.
Procenjuje se da je ove godine zasejano makom 209.000 hektara što je značajan rast u odnosu na prošlogodišnjih 150.000 hektara. Stručnjaci procenjuju da količina opijuma doijena iz tolike proizvodnje nadilazi tražnju pa bi moglo doći do pada cena. ali trgovci računaju i sa domaćom potrošnjom jer u nekim sredinama narod ima sve više para dobijenih od kojekakvih stranih fondova, donacija ili domaćih ljudi koji rade za strane vojske.
Tako nekako bi trebao da izgleda kratak ekonomski izveštaj o ekonomiji Afganistana. Jak izvozni potencijal i poboljšanje domaće potrošnje.
Kada se iduće godine povuku Amerikanci i ostali strani vojnici, domaći regionalni i plemenski lideri organizovaće proizvodnju bez opstrukcija sa strane i voditi račpuna da se niko ne meša u tuđi posao.
---
Kako u tu priču uklopiti sledeću:
U nekoj maloj Sali iza velike bioskopske sale u Kabulu, uprkos velikim rizicima i pretnjama smrću, okuplja se 20-30 žena da bi čitale svoju poeziju.
Sahira Šarif je organizator literarnog kluba Mirman Bahir u kome se žene okupljaju da bi se na svoj način borile protiv rata. U zemlji u kojoj je greh da žena uopšte bude pismena.
Njih desetak piše pesme i još dvadesetak možda dođe da slušaju. Neke pišu u tajnosti i nekim kurirskim putem proslede stihove klubu. Pišu pod pseudonimima. Žene po drugim delovima grada pa i u drugim gradovima su čule za njihovo postojanje. Desi se ponekad neka čudna scena. Neko se javi telefonom i počne da čita svoje stihove. Sa ove strane neka od žena sluša i prenosi stihove prisutnima. Kad ima struje prinesu telefon mikrofonu.
Sita Habibi, još jedna pesnikinja, objašnjava da recitovanjem pozeije umanjuju svoju bol. Čin pisanja je čin naše borbe za naša prava. Sita je bila jedini ženski novinar u nekoj provinciji na zapadu Afganistana i zbog javnog čitanja poezije morala je da ode odande.
Karimu Šabrang su isterali iz njena sela na severu jer su starešine sela procenili da loše utiče na moral stanovništva svojim romantičnim stihovima o ljubavi i gubitku dragog.
Sedi na ćilimu jarkih boja i recituje svoju tugu.
One žive svoj život boreći se. Nekoliko njih je izdalo knjige poezije. Knjige su počele da se distribuiraju i čitaju.
Neko seme će se negde uhvatiti.
Mi živimo u svetu izobilja. Mi možemo da izađemo na ulicu i da se na plašimo da li će nas neko psovati, istući, ubiti zbog boje kože, drugačje religije, načina oblačenja...
Mi bijemo neke druge bitke. Nije možda umesno porediti se.
Borbu za ljudskost bije svako srce.
Нема коментара:
Постави коментар