Instagram generacija ima svoj vokabular koji se razvija zapanjujuće brzo i postaje deo globalizacijskog jezika. Pozabaviću se možda jednom tim fenomenom ali noćas me interesuje samo jedan izraz – FOMO. Fear of missing out. Strah da se ne bude izostavljen. Nije baš najsretniji prevod ali evo opisnog objašnjenja: Znate ono kada ste bili u srednjoj školi i neko je pravio žurku za odabrane iz razreda. Frka vam je da ne budete pozvani i gledate na svaki način da ne izostanete.
Tako vam je to sa skupom u Davosu koji se zove World Economic Forum. U biti mesto gde se skupljaju krunisane i nekrunisane glave, najviši političari najvažnjih zemalja, vlasnici i/ili predsednici upravnih odbora i/ili generalni direktori najvećih svetskih firmi, vladinih i nevladinih organizacija, crkava (da i oni se pojavljuju), dobrotvori, humanitarci i čudaci raznih fela. Svi oni mesecima unapred rezervišu svoja mesta o hotelima, dobijaju razne propusnice za različite nivoe pristupe neverovatno brojnih foruma, tribina, panela i raznih drugih formalnih i neformalnih oblika okupljanja.
4-dnevni aranžman samo da bi bili prisutni košta 71.000 $ po osobi. Organizatori imaju budžet od 185 miliona dolara da bi razni trustovi mozgova formirali razne papire na razne teme za sve nivoe i oblike okupljanja i privukli što više onih najviših. Način organizovanja i nivoi prisustva su definisani novcem a pokazani bojama bedževa koje nose učesnici. Organizatori i razni njihovi službenici imaju svetlo plave bedževe, novinari narandžaste i oni mogu da se pojavljuju na određenom nivou javnog okupljanja. Ali sigurno ne bi mogli da upadnu u neku manju salu gde ulaze npr. oni sa belim bedžom sa plavom linijom koju nose strateški partneri foruma koji za tu privilegiju plaćaju npr. 500.000 $.
Kastinski i hijerarhijski sistem počiva na poštivanju granica i saznanju o tome gde se pripada. Ekskluzivnost Davosa je u tome što se ta pravila poštuju do najmanje sitnice. Moraš da znaš gde ti je mesto.
Sve u svemu, važno je biti viđen. Ako imaš pravu boju bedža možda naletiš na Bila Klintona, Bila Gejtsa, Leonarda di Kaprija ili npr. iranskog predsednika Ruhanija koji je bio glavna zvezda ovogodišnjeg skupa.
Za ta 4 dana one najekskluzivnije obični plavi i narandžasti bedževi nemaju prilike ni videti. Oni se viđaju međusobno. Niko drugih boja im nije potreban.
Sva ova priča zbog jedne teme koja je bila možda najviše isticana: Sve veći ponor razlika između najbogatijih i najsiromašnijih. 85 najbogatijih ljudi na svetu = 3,5 milijarde ljudi na svetu. Razne su analize i papiri napravljeni o tome, mnogi naučnici, humanitarci i filantropi su govorili na tribinama, mnogo toga pametnog se moglo čuti.
Ali oni sa belim bedževima su imali pametnija posla. Pa nisu oni tamo došli zbog sirotinje koja nema hleba da jede.
«Neka jedu kolače» rekla bi Marija Antoaneta. Doduše ona je nešto kasnije ostala bez glave, što bi moglo značiti da bi se beli bedževi mogli zabrinuti.
Proleteri svih zemalja, ujedinite se! Pričao mi je jednom jedan stari profesor sa fakulteta, Eros Sekvi, talijanski pesnik, prevodilac i veoma interesantan čovek, kako je neposredno posle rada u Istri, kao poznati i pouzdan partizan, bio zadužen da piše parole koje bi se kačile kada bi neko «odozgo» došao u posetu. Tako je jednom napisao PROLETERI SVIH ZEMALJA UJEDITE SE. Parola je visila danima i niko od većinskog talijanskog stanovništva kao i novoformiranog narodnog rukovodstva nije video grešku. Verovatno se i vi sada tek vraćata na parolu da bi videli koja slova to nedostaju. Profesor se smejao kada mi je to pričao da bi se posle naglo uozbiljio i rekao: "Bogami tada mi to nije bilo smešno".
Već sam se malo zamorio od pisanja, ali svaki puta kada mislim da najavim kraj ili pauzu osetim se obaveznim prema nekom da mu napišem nešto iznova. Da malo nešto promisli, nečega se seti...
Jedan od prvih poslovica iz bogate arapske baštine bila je jedna koja otprilike kaže: Najlepše je davanje bez traženja.
dakle, ne osećam tu "obavezu" kao moranje nego slatku obavezu prijateljstva.
Zato me raduju komentari.
Pusica za laku noć.
sviđa mi se pisanje tvojeg prijatelja Jejo..puno misli proizvelo..gledanja na internet ko bejaše Lenka Lazina i to starovinsko pisanje Tesli..pa misao šta su biografije i tko ih piše i šta je od toga istina.., ja sam ovih dana pročitala knjigu Slikar i Djevojka autorice Margriet de Moor pa mi se učinilo da je takav način pisanja najistinitiji podatak o nekom vremenu i ljudima ( kada uz puno znanja o prošlosti autorica atmosferu i ljude izmašta i oni se čine potpuno živi u vremenu kad su živjeli )..
a dječaci iz Dubaija me skroz raznježili..na onoj slici gdje imaju leptir mašne obrati pažnju na kraj njihovog muziciranja kad povuku ruke, dignu pogled i pogledaju u kameru.(.ne bih da sam sentimentalna jer to se danas ne izražava kao u Lazino doba )..ali njihovi pogledi su čekanje čuda života tako nešto..nikad kasnije ljudi nemaju taj pogled..pusa
p.s. a taj Niče, pa mislim šta reći
Lidija
Draga Jejice, gdje si i šta činiš. Mene je ova beogradska košava i hladnoća danas prikovala. Reuma na sve strane. Osećao sam se kao zarobljenik.
Zagrijala si me nekako komentarima tvojih prijateljica. Sa Silvanom i Kornelijom to se pretvorilo u pravu i ozbiljnu korespodenciju.
Tvoja prijateljica Lidija je u pravu. Dnevnici zaista odslikavaju neko vreme, bilo da imaju neku spisateljsku vrednost. Ranije nisam mnogo mario za privatne živote umetnika, filozofa i uopšte umnih ljudi. Onda sam nekako vremenom shvatio da se delo mnogo bolje razume kada znaš nešto više o njegovom stvaraocu.
Bilo da se radi o Lazi Kostiću, pozeru, stihoklepcu, eruditi i nesretnom čoveku ili o Ničeu demonskog karaktera.
Dragi Vuki, fino si to napisao, kao i sve - promišljeno i s duhom.
Ja nemam taj sicflajš a i dublji način razmišljanja- ja nekako sve previše površinski....
Zimica je, dolazi mi Rada iz Švicarske au subotu idemo na maskenbal.
Nije angažirano niti odgovorno ali zadržavam se na mislima o pozitivnom jer se u onom negativnom koje je van moje moći osjećam bespomoćnom pa me samo uhvati veća muka.
Razumem te u vezi odgovornosti u vezi pisanja..mi kada se na nešto obavežemo, teramo to. No, kada ti se ne da ..i nešto kratko će nas od tebe sve obradovati,
Pusa Jeja
Нема коментара:
Постави коментар