PONEDELJAK, 18. novembar 2013. - 34 - Škembići u "Vardaru"

Na betonskoj ogradi nadvožnjaka:

Pokažimo porodično lice

                srpske prestonice

U potpisu Dveri i neki datum. Ako se ne varam isti onaj kada je trebala da bude Parada ponosa.

Pored prođe čovek praćen kozama koje su pokorno pognute glave, zbijene jedna do druga pazile da ne zaostanu.

Jedna žena na železničkom stajalištu Tošin bunar sedi na klupi. U providnoj kesi 5 kutija soli u pakovanju od kilogram. Tuzlanska.

Kažu arheolozi da su tragovi grnčarije koja pripada vinčanskoj kulturi nađeni čak oko Tuzle. Izgleda da je trgovina solju odvijala 2,3,4 hiljade godine pre naše ere. 

E sad, ako naša umna historiografska-arheološka bratija stane da dokazuje da su vinčanci - protosrbi (znate ono: amebe, pa Srbi,pa ostali jednoćelijski organizmi) onda bi velika Srbija mogla da uključi Tuzlu u starosrpska naselja i eto povoda za novi rat. Onom Velikom od 1914. iduće godine ističe licenca - moglo bi se nešto preduzeti povodom proslave. Da se obeleži. (Nemoj neko da Dverima dostavi moje današnje fantazmogorije).

Sa Borom u "Vardaru". Neka ulica u Zemunu. Stara kafana nepromenjenog štimunga. Boro je tamo zalazio kada je pre 40 godina igrao košarku za "Mladost". I ja mislim da sam bio par puta. Pre na primer 10-15 godina. 

Na ulazu znak: DOZVOLJENO PUŠENJE. 

Konobarica u pristojnim 40-tim. Sa kelnerskom keceljom. Farbana plavuša. 

"Šta imate kuvano"

"Škembiće i čorbu". 

Naručujemo škembiće. 

"Za salatu?" Nabraja šta imaju. Trudi se da bude sugestivna. Naručujemo sladak kupus (Bora), pečene paprike (ja) i par pečenih ljutih da zasladimo.

Stol za četvoro, sa purpurnim stolnjacima i belim natstolnjacima. Sol i biber sa čačkalicama u kompletu.
Ja uzimam pivo. Boro najpre vodu (nameravao je da se vrati u kancelariju da doradi nešto) pa se pridružuje u drugoj rundi piva.  Škemibići su bili odlični, ali je Bora hteo da uzme i nešto konkretnije. Podelismo porciju pekarskih kobasica.  Onako, nisu loše. U Srbiji po kafanama nikada nije bilo dobrih kobasica.

Mi sami u sali za ručavanje. U drugom delu, pored šanka, neka bratija već zapliće jezicima. 

Sećate se sestara Mileusnić iz Gundulićeve. E što su to bile ribe. Ja sam dolazio iz Lenjinove pod prozore. Stari Mileusnić me polevao vodom. ....

.... Sada sam preko puta Aeroinženjeringa, jebiga. ...

...a što sam je voleo, čoveče, voleo sam je neverovatno...(ovo "neverovatno" je zahtevalo znatan napor da se izgovori bez greške)...e baš sam je voleo...

... alo ugostitelj, ima li neko da služi u ovom ugostiteljskom objektu...

Boro pita ugostiteljicu šta je sa starim vlasnikom. 

"Umro je. Sin je nasledio. I nije hteo ništa da menja. Kaže neću da menjam, neka dolazi kome se sviđa, ko ne voli ne mora da dolazi."

Bori se toliko radilo da je svašta zapitkivao ugostiteljicu ne bi li našao razloga da ostane. Onda ga žena zvala da donese brokole i karfiol usput. 

Sutra opet moram negde na ručak. Znaš šta, ajmo sutra u Dubočicu.   

Izvini, juče sam napravila grešku i poslala tebi “tvoje zapise”. Juče nam je bio dan D u bolnici, a htela sam da pošaljem ljudima da čitaju i da ne gomilam, ali, ... No, sad je sve u redu!

poz, zdenka